U beogradskom hotelu „Metropol-palas“, 31. januara 2014. godine, predstavljena je monografija „Milan Pališaški – arhitekta“, povodom šezdeset godina rada ovog istaknutog palanačkog slikara, grafičara, urbaniste, dizajnera primenjene umetnosti i arhitekte – stambene, unutrašnje, izložbene i sajamske arhitekture.
„Sveobuhvatni umetnički i graditeljski napor Milana Pališaškog daje kontinuiran, celovit, višeznačan i konzistentan opus koji zadovoljava kriterijume velikih umetničkih dela, (opsežnost dela, obilje interesovanja, raznovrsnost, univerzalnost, trajnost i jedinstvo)“, kaže dr Đura Kojić, profesor Arhitektonskog-građevinskog fakulteta u Novom Sadu.
Ova naša biografsko-autobiografska beleška o slikaru Milanu Pališaškom bila bi nepotpuna i lišena dragocene autentičnosti, bez odlomaka objavljenih u pomenutoj monografiji.
U podnaslovu „Sećanja“, a po izboru Milanovom, iz neposrednih kontakata sa autorom ovog rada, donosim i njegov tekst kako sledi:
„Rođen sam 4. jula 1927. od majke Ane Radojčin Pališaški i oca Radoslava Pališaškog u Bačkoj Palanci. Otac, Radoslav Pališaški, rođen 1894. godine, bio je podbeležnik u opštini Bačka Palanka. Moj deda po ocu zvao se Stevan-Steva Pališaški. Bio je senzal (nakupac, prim L. N.), Dunđerskih iz Novog Sada, tj. kupac zrnastih poljoprivrednih proizvoda za tu porodicu i vlasnik manje gostionice u sopstvenoj kući (ul. Kralja Petra I br. 78), gde je takođe stolovala Srpska čitaonica i Srpska ženska zadruga, čuvene institucije srpske manjine u tadašnjoj Austro-Ugarskoj monarhiji, a potom u Kraljevini Jugoslaviji.
Majka Ana, koja je bila četiri godine mlađa od oca, nadživela ga je 22 godine. Rođena je 1898. g., a umrla 1980. Njena majka je bila Zorka Reljić iz N. Sada, a otac Todor-Toša Radojčin, svoj vek je proveo kao krojač konfekcionar gotovih odela, sa radionicom i dućanom u glavnoj ulici Bačke Palanke.“
U drugom podnaslovu svoje biografije „Bačka Palanka moga detinjstva“ autor, kako sam podnaslov kaže, opisuje svoj rodni grad u prvoj deceniji života, dakle, period do početka II Svetskog rata.
„U najlepšem sećanju mi je ipak ostalo tadašnje dunavsko kupalište – plaža, tzv. „Štrand“, o kome ću reći nešto više. Iako novosadski slovi kao „naj“, mislim da je naš, premda manji, kao pravo „gradsko kupalište“ u to vreme bio i lepši i bolje organizovan.
Palanački štrand su preko puta Iloka izgradili Nemci, a vlasnik se zvao Lindešmit. Njegova kuća-vila i danas stoji uz hotel „Klespis“ (hotel „Beograd“, prim. L. N.) služi kao dečiji vrtić „Mladost“ ul. J. A. 4, a predstavlja možda i najlepšu građevinu u Bačkoj Palanci. Lindešmit je izgradio oko 180 individualnih opremljenih kabina koje su se iznajmljivale u sezoni (kabina mog oca je bila pod brojem 159). U kompleksu plaže postojali su bife-restoran i kuglana. Kuća čuvara sa blagajnom, recepcijom.
Radila je i berbernica, uz plažu u jednoj niši bila je i češljaonica sa ogledalima, dok su u ograđenom delu plaže podučavana deca neplivači. Na pesku su bile sprave za vežbanje (razboj, dva vratila), a u hangarima za čamce boljestojećih porodica, čuvali su se modeli „Kilbot“ preklopne gradnje, skifovi, dvosedi dubl-skul sa „rol sicevima“.
Nastavljajući svoju životnu priči, Milan Pališaški govori o svom prvom dužem odlasku iz rodnog grada i roditeljskog doma, tada još ne sluteći da će ga mnogo godina kasnije životni poziv i sudbina odvesti u mnoge gradove sveta, daleko od zavičajne mu Palanke.
„Po završetku osnovne škole u Staroj Palanci, i položenog prijemnog ispita, roditelji su me upisali u novosadsku gimnaziju čiji je pun naziv bio: „Državna muška realna gimnazija „Kralj Aleksandar I“…. Za vreme predratna tri razreda 1938-41. godine, bio sam pitomac muško-ženskog internata pod nazivom „Srpski učiteljski konvikt“, u Nikolajevskoj ulici koji se nalazio pored istoimene crkve i zgrade Matice srpske. Život u internatu se odvijao po čvrsto propisanom redu i skoro po vojnoj disciplini“.
