Vojko Nestorović, otac petoro dece, je profesor matematike u bačkopalanačkoj Gimnaziji „20.oktobar“ i jedan je od sedmoro prosvetnih radnika koji nisu želeli da obustavljaju nastavu 08.10.2018. godine u ovoj obrazovnoj instituciji. On je bio i jedan od dva kandidata za izbor direktora Gimnazije. Pisao je redakciji BAP VESTI kako bi javnost upoznao sa detaljima oko izbora direktora u Gimnaziji, jer kako kaže „ne može da oćuti brojne neistine“ vezane za ovu, posednjih dana, veoma popularnu temu u srpskim medijima. Njegovo pismo redakciji BAP VESTI prenosimo u celosti.
Pismo upućeno javnosti profesora Vojka Nestorovića
Због читаве ситуације у Гимназији „20.октобар“ у Бачкој Паланци, морам да се обратим јавно. До сада нисам желео да коментаришем било који навод из медија јер би то личило да се браним и правдам, јавност би можда уживала у препискама, позив просветних радника би био срозан до краја. Ипак, не могу да оћутим на бројне неистине везане за избор директора у Гимназији, с обзиром на то да сам био кандидат. Истина је следећа:
– Наставничко веће не бира, не предлаже и не доноси одлуку о избору директора, Наставничко веће само даје мишљење о кандидату на основу тајног изјашњавања (ЗОСОВ, члан 123). Такође, орган управљања – Школски одбор не именује директора Школе. Директора установе именује министар, уз претходну сагласност надлежног органа аутономне покрајине (ЗОСОВ, члан 123). Синдикат нема ингеренције над избором директора, тако да овде не треба замењивати тезе: уз штрајкачки захтев за именовањем мог противкандидата се није потписало Наставничко веће већ Синдикат.
– Синдикат Гимназије „20. октобар“ ни једног тренутка се није осврнуо на моја људска и синдикална права, већ ме је избацио, без писаног образложења. Са мном су избачене и колеге које нису желеле да обуставе рад 8.10.2018. позивајући се на своја права на остваривање процеса рада, у питању је нас седморо. У овом случају је Синдикат поступио веома грубо, дискриминишући нас као личности, окренувши читав колектив против нас. Ми смо само желели да радимо свој посао.
– Не желим да учествујем у штрајковима у Гимназији а у организацији Синдиката из разлога јер су тоталне обуставе рада незаконите, деца највише испаштају а мени као оцу петоро деце егзистенција је веома важна. Сматрам луксузом ризиковање посла по било ком основу.
– Нисам прошао као кандидат на Наставничком већу нити на Школском одбору и није ми жао. Увек сам сматрао да је посао у просвети диван и одговоран знајући да зависимо од своје норме и квалитета наставе. Просветне раднике плаћа држава а не директор, тако да је потпуно свеједно ко руководи установом, под условом да је праведан и моралан. Неко други или ја, свеједно је, школе су постојале и постојаће са нама или без нас, сви смо заменљиви. Кандидовао сам се јер сам веровао да је то вид напретка у једној реномираној установи.
– Потпуно је ниско и нечасно служити се друштвеним мрежама за пропагирање неистина, служити се простачким речником, уколико пратите овај „случаj“ онда знате о чему говорим. Перфидно је позивати ученике (а са позиције професора) на учешће у протесту, што су поједине колеге чиниле. Без обзира на то што су позивани ученици пунолетни, они су још увек ученици а колеге их нису позивале на улици, већ у учионици, где су позиције веома јасне – реч професора има велику тежину. О овоме имам сазнања од стране огорчених родитеља. Такође, манипулативно је ученицима рећи: „Одлучите да ли ћете доћи на наставу, ако не дођете неће бити неоправданих“, што су чиниле неке колеге, о чему имам сазнања такође од родитеља. Зна се ко организује наставу у школи.
Ове синдикалне тактике су усмерене ка изазивању анархије, хаоса и забуне и потпуно одударају од основних мотива штрајкова и протеста који су једнако нејасни. Плате су редовне. Настава се одвија. Исплаћују се путни трошкови. У Школи се врше набавке и поравке, побољшавају се услови рада, што се увек и чинило. В.д. директора не врши никакав притисак, ни на кога. Свако ради свој посао. И поред најбоље воље, не видим реалне разлоге да је ситуација вредна кршења закона, нерада и јавашлука и почињем да сумњам да су у питању латентни лични интереси неког незапосленог појединца који нема шта да изгуби а инструише људе у правцу који их може довести до губљења свега онога што су марљиво стицали.
Војко Несторовић, професор математике
