Sama ili u društvu?

1
1702

Opet osećam ono stanje kao juče. Vrtoglavice, talase vrućine, malaksalost. Sve to je sada već postalo deo moje svakodnevnice. Imam neopisiv strah od lekara, i svega što se tiče njih. Ali sada ću morati da se suočim sa tim strahom, očigledno. Mami nisam spominjala da je ovo stanje postalo svakodnevno, kao ni prijateljima. Teško mi je da se nosim sa njihovim upornim nagovaranjima i insistiranjima da već jednom odem i vidim šta mi je. Sada smo ostali sami, moj strah i ja. Ali on je mnogo jači od mene, čini mi se. Odlučujem da ga pobedim. Ujutru idem kod lekara, ali za to niko neće znati. Ne želim da opterećujem ljude time. Sama ću.

Jovana Vukadinović je apsolvent srpske književnosti i jezika. Njen blog „O svemu pomalo“ je nastao iz velike ljubavi prema knjigama.

Ako kažem da sam tu noć pred odlazak kod lekara išta spavala, slagaću. Vrtela sam se po krevetu, dva puta ispraznila bateriju na telefonu. Imala sam osećaj da je strah prisutan, da sedi pored mene i ruga mi se. Sama pomisao na to me je jako nervirala.

Svanulo je i ja sam se spremila. Onako umorna i bleda, zaputila sam se kod lekara. Imala sam odvratan i jak osećaj nelagodnosti, koji se povećavao kako sam se približavala bolnici. Čekaonica prepuna ljudi. Guram se nekako kroz masu kako bih stigla do prozora, da budem na vazduhu. Slušam one standardne razgovore za mesto u kojem se nalazim. O terapijama, lekovima, kontrolama. Pored nas provoze ljude na nosilima, kolicima. Vreme mi je kao večnost. Imam osećaj da ne prolazi. Konačno čujem sestru kako me proziva i ulazim unutra.

Sedam na pohabanu stolicu i krećem u razgovor. Objašnjavam simptome zbog kojih sam idošla, a doktorica vrši neke preglede. Snima, gleda snimke. Radi svoj posao. Valjda. Nakondugotrajnog i iscrpljujućeg pregleda, ili se samo meni činilo da je bilo tako, dolazi do mene i gleda me zabrinuto. Kao da traži pravi način da mi saopšti ono što ima. Slutim da vesti nisu tako dobre. Opet kao da vidim da strah sedi pored mene, gleda me i kezi mi se. Ruga mi se. Zna da je jači. Mrzim taj osećaj. Usredsređujem se na doktoricu i sada shvatam da ono što će mi reći neće biti lepo. Kreće sa nekom pričom, koju uopšte nisam zapamtila. U glavi mi samo odjekuje: „IMATE RAK!“ Sedim. Ne znam ni gde sam, ni sa kim. Gledam u neke ljude koji se nalaze tu oko mene, ali ih ne konstatujem. Doktorica nešto priča, ali ja reči ne čujem. Vidim samo otvaranje usta. Sedela sam u takvom stanju, ne znam koliko. Primetila je da nisam prisutna, doneli su mi malo vode, umili me. Pokušavali su da me vrate u normalu. Ništa više za mene neće biti normalno. Sada sam počela da slušam ono što su mi pričali. Treba da krenem na terapije, i to što pre. Redovno da se prati stanje kako bi se na vreme videlo da li će operacija biti potrebna ili ne. Terapije počinju već sutra. Preporučuju mi da neko dođe sa mnom, dok ne vide kako ću reagovati na terapiju. Odličan način da se suočim sa svojim strahom. Život baš ume da izabere surov i brutalan način da vas to nauči. Još sam neko vreme sedela, ne znam koliko, a ni šta mi je sve dalje rečeno. Jedino što znam je da na terpije krećem ujutru. Uzimam sve one silne snimke, nalaze i izlazim napolje. Ne znam gde da krenem. Gde da idem? Šta ja sada uopšte da radim? Da li išta više ima smisla i šta da radim?

Odlazim u obližnji park i sedam na klupu. Zvoni mi telefon. Na displeju vidim da me zove mama. Gledam nepomično u telefon i prvi put od kada sam čula ove vesti, počinjem da plačem. Zašto sam joj to uradila? Nije fer da joj to radim. Ona to nije zaslužila. Zaštooo??? Dođe mi da vrištim, da počupam kosu sa glave. Ali samo sedim, kao paralizovana. Sada sa njom ne mogu da razgovaram. Shvatiće da nešto nije u redu. Ona me poznaje. Ona je mama.

Sedela sam na klupi ne znam koliko. Nisam primećivala ništa oko sebe. Samo sam sedela. U neko doba ustajem i odlazim u stan. Smišljam neke glupe izgovore i otkazujem dogovorena viđanja za taj dan i veče. Ne mogu i ne želim da me iko vidi sada. Obavljam mehanički stvari po stanu. Ne znam ni da li razmišljam o bilo čemu. Tuširam se i ležem u krevet. Mamu nisam nazvala. Nisam mogla. Tražim način da prvo ja prihvatim ono što me je snašlo. Nisam sigurna da uopšte postoji način da to uradim. Stalno mi se vraća misao na mamu. Da li da jok kažem? Kako da joj kažem? Kako se te stvari uopšte govore? Mami. Ja ne želim da me sada bilo ko gleda drugačije. Ne želim da se prema meni ponašaju drugačije. Hoću da me i dalje gledaju kao i do sada, ne kao osobu koja je bolesna. Takođe, ne želim da pate zbog mene. Ne želim da im to radim. Hoću da me pamte onakvom kakva sam bila pre svega ovoga, a ne onakvom u šta me je bolest pretvorila. Sada više ne mislim o sebi, o onome što me čeka, već o ljudima oko sebe. O ljudima koje volim i koji me vole. Ne želim da ih uvlačim u sve to, a opet nije fer da ne znaju da su ovo možda poslednji dani, meseci, koje provodimo zajedno. A opet, ako znaju, mislim da će to promeniti sve. Da će početi da me gledaju sa sažaljenjem, a ja to ne želim. Kako da sakrijem od bitnih ljudi da mi se nešto tako dešava? Ne želim da se distanciram od njih, pogotovo sada kada ne znam da li je ovo vreme koje provodim sa njima možda određeno. Šta i kako da radim sada? Kako da uradim ono što je najbolje? Šta je uopšte najbolje?

Dok je svanjavalo, shvatila sam da sam zaboravila na svoj strah od bolnice i od terapije koja me čeka za koji sat. Sada ja mogu da se rugam strahu, kao on meni juče. Taj strah mi je sada glup, smešan. Na najsuroviji način sam saznala da je taj strah jedna velika budalaština. U razmišljanju sam dočekala vreme da krenem na prvu terapiju. Nisam poslušala doktoricu, i krenula sam sama. Stigla sam i sve je počelo. Razmišljanja od sinoć su se vratila. Sama ili u društvu? Kako proći sve ovo? Pitanja koja su me i dalje mučila i na koja još nisam imala odgovor. Da li da budem sebična i da mislim samo na ono što ja hoću, ili da mislim i na njih? Ja bih volela da znam da se takve stvari dešavaju bilo kome ko mi je blizak. Želela bih da učestvujem u svemu. Ne bih volela da mi neko prećuti takve stvari. Ali, kada sam ja ona koja donosi bol i patnju, drugačije razmišljam. Kako da donesem odluku? I dalje nisam znala.

U razmišljanju mi je prošla ta prva terapija. Straha opet nije bilo. Upozorili su me na posledice terapije koje se mogu javiti i krenula sam kući. Dan je bio lep i sunčan. Želela sam da ga iskoristim. Možda neću imati više prilike. Prošetala sam do kuće. Obavljala sam normalno aktivnosti po stanu. Znala sam da ne želim da se prepustim ovome što mi se dešava. Želim da nastavim da funkcionišem kao do sada. Dok još mogu. Radila sam po stanu a telefon je neprestano zvonio. Društvo me traži. Da sam sa njima, kao do sada. Ali nisam sigurna da sam spremna da odem, a da ne primete da se nešto dešava. U toku rada i razmišljanja opet počinjem da osećam vrtoglavicu. Kreće preznojavanje i mučnina. Nekako sam se odgegala do kupatila. Počela sam da povraćam. Trajalo je dugo i bilo je mučno. Posledice terapije. Kada sam mislila da je gotovo, krenulo je ponovo. Imala sam osećaj da nema kraja. Ko želi da sa mnom provodi sate u kuppatilu, dok ja povraćam? Ko će li da me gleda takvu? A kasnije i ko zna kakvu još. Ali sa druge strane, ja bih bila sa mojim prijateljima uvek i svuda. Dilema mi se vratila. Šta da radim? Kada sam napokon završila, umila sam se i legla. Telefon zvoni. Odluku moram doneti, a nisam ni blizu donošenja.

U toku noći je bilo još odlazaka u kupatilo. Teška i naporna noć, začinjena dodatno razmišljanjima. Ujutru kada sam ustala i obavila sve što sam imala, konačno sam se javila ljudima. Svojim ljudima. Pozvala sam ih da dođu kod mene uveče. To nije bilo ništa čudno. Često smo se okupljali. Samo što sada nisu mogli da pretpostave koji je razlog večerašnjeg okupljanja. Spremila sam sebe za njihov dolazak. Čim su došli primetili su da se nešto dešava.oduvek sam bila direktna i svima sam sve uvek govorila u lice i direktno. Tako je bilo i ovog puta. Gledali su me jedno vreme, bez izgovorene ijedne reči. Objasnila sam im svoju dilemu, i razloge zbog kojih je i postojala. Videla sam im suze u očima. Razumela sam ih. Zahvalili su mi se što sam donela takvu odluku da im kažem. Priznali su da im je jako teško, ali da ne treba da brinem. Sve ćemo zajedno proći, koliko god teško bilo. Prijatelji su tu, i kada nisu tako lepe stvari u pitanju. Zahvalili su mi se što ih nisam isključila iz ovakvog dela svog života. Na osnovu svega rečenog, videla sam da sam donela pravu odluku. Zajedno ćemo proći kroz sve ovo. Osetila sam se blagosloveno što baš takve ljude imam pored sebe. Ljude koji su tu za mene i koji su spremni da zajedno sa mnom biju i ove najteže bitke. Osetila sam da sa njima, kao i do sada, mogu biti ono što jesam, i mogu pokazati kako se osećam. Ostatak večeri je bio divan, kao i svaki put kada sam sa njima.

Terapija je trajala, i oni su bili sa mnom. Na smenu su išli da mi prave društvo. Nisam osetila da me gledaju drugačije i sa sažaljenjem. Ova borba je bila zajednička, ja sam to osetila i to mi je dalo snagu. Prošli smo zajedno i posledice terapija. Provodili su sa mnom vreme i u kupatilu. Čak je i gubitak kose sa njima bio lakši. Znali su da to učine manje strašnim. Nakon svega, ne znam zašto sam uopšte i imala dilemu da ih uključim u sve to. Oni su bili moja snaga.

Meseci su prošli i došlo je vreme da odem na prvu kontrolu. Zamolila sam ih da to uradim sama, i ispoštovali su me. Isti hodnici, ista bolnica. Moja svakodnevnica u poslednje vreme. Strah je nestao. Ja sam ga pobedila. Ali ostalo je da saznam da li sam odnel još jednu, važniju, životnu pobedu. Ušla sam u ordinaciju. Nakon višesatnog pregleda, doktorica je izašla sa rezultatima. Setila sam se njenog izraza lica kada mi je pre par meseci saopštila od čega bolujem. Nisam razmišljala o ishodu. Opet se ponovilo sve ono od prvog pregleda. Čula sam samo par reči, ostalo ništa. IZLEČENA SAM!!! Samo mi je to odjekivalo u glavi. Šta mi je još, pored toga rečeno, ni danas ne znam.

Izlazim iz bolnice, hodam kao opijena i vidim ih ispred sebe. Pustili su me da sama saznam ishod, ali su bili tu, da zajedno preživimo i to. Ćutali su, gledali u mene i čekali. Uspela sam samo da klimnem glavom i podignem palac. Potrčali su prema meni, zagrlili smo se snažnije nego ikada i prvi put od kada je počela ova agonija, zaplakali.

 

1 KOMENTAR

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here