Zaključane emocije dovode do plitkog daha

0
667

Frojd je verovao da su snovi „kraljevski put u nesvesno“. Ako uopšte postoji kraljevski put, onda je on u dubokom disanju. Tehnike dubokog disanja, zajedno sa drugim metodama, zaista pomažu nekim pacijentima da se oslobode nagomilane napetosti u telu.

Vilhelm Rajh je zapazio da je inhibicija disanja povezana sa inhibicijom osećanja. On smatra da se u strahu dah zadržava uz pomoć stiskanja trbuha. Mnogi pacijenti govore o razlikama u disanju nakon terapije; tek pošto su počeli da dišu duboko, shvatili su kako im je disanje pre toga bilo površno. Sada kažu da osećaju kako vazduh ide „skroz dole“ kada dišu.

Milena Miletić je diplomirani psiholog. Njen blog „Mentalna higijena“ ima za cilj da širem auditorijumu pomogne u sagledavanju svakodnevnih životnih izazova sa stručne strane.

Pravilno disanje bi trebalo da bude instinktivno – najprirodnija stvar na svetu, pa ipak, ljudi koji su napeti, anksiozni, nervozni, retko kad pravilno dišu. To je zbog toga što se koriste disanjem da bi potisnuli osećanje.

Nervozni gost u televizijskom intervjuu često nije u stanju da uhvati vazduh. To se može pripisati pokušaju da prikaže sliku o sebi koja nije u skladu sa njegovim stvarnim Ja. Iako se često govori o dubokim osećanjima, retko određujemo gde se nalazi to „duboko“.

Oslanjajući se na svoje iskustvo, mislim da „duboka osećanja“ uključuju ceo organizam, posebno oblast stomaka i dijafragme. Neki od nas, stekavši rano u detinjstvu utisak da roditelji ne žele da budemo nemirni i živahni, nauče kako da se kreću skoro zadržavajući dah iz straha da ne učine ili ne kažu nešto pogrešno, da ne budu suviše bučni, da se ne smeju suviše glasno. Taj strah, pre ili kasnije, guši osećanja, dovodi do napetosti u grlu, stezanja u grudima, zgrčenosti u stomaku. Zbog tog procesa stiskanja, glas teži da bude viši, jer nije povezan sa celim telom.

Primer: Jednog dečaka kritikuju zbog svega što kaže ili učini, a istovremeno mu ne dozvoljavaju da odgovara ili izrazi svoj bes. U odraslom dobu taj suzbijeni gnev ostaje i daje boju njegovog lica. Kasnije, on dobija decu. Svaka izgovorena reč ima gnevni ton i predstavlja stalnu pretnju za njegovo dete. Dete suzbija sve oblike ponašanja iz straha da ne izazove očev gnev. Njegov govor je prigušen, pokreti su mu kruti i sputani. To sputavanje može da pogodi sve telesne procese, možda čak i proces rašćenja. Strah da ne kaže pogrešnu stvar i ne izazove očevu eksploziju, može dovesti do govornih problema kod deteta. Svaka reč mora da se ispita, zbog potencijalne opasnosti koju predstavlja. Kao rezultat toga, može doći do mucanja. Govor je stvaralački proces u kome, u svakom trenutku, proizvodimo nešto što ranije nije postojalo.

Anksiozan i nervozan čovek svakom svojom rečju reprodukuje svoju prošlost. Normalan čovek stalno stvara novu sadašnjost.

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here