Otvorila sam torbu đaka koji pohađa treći razred. Izvukla sam četiri knjige iz srpskog jezika, dva udžbenika iz prirode i društva, jedan iz Čuvara prirode, dva iz engleskog, tri sveske, opremu za fizičko, i flašu sa vodom. Ukupna težina 6,9 kilograma.
Rezultati sistematskih pregleda u školskim dispanzerima pokazali su da svaki treći učenik osnovne škole ima krivu kičmu, što nimalo ne čudi obzirom da je đačka torba ponekad teška i šest do sedam kilograma!
Ortopedi upozoravaju da torba ne bi trebalo da prelazi 10 do 15 odsto dečije težine. To znači da ako prvak ima na primer 25 kilograma, na svojim ramenima ne bi smeo da nosi torbu težu od 3 kilograma.
Torba za školu treba da prati proporciju deteta, savetuju ortopedi što znači da ne bi trebalo da bude veća od širine leđa da bi dete moglo slobodno da pokreće ruke napred i nazad. Ne sme da bude predugačka, jer će pri hodu da udara dete po zadnjici zbog čega će se ono naginjati neprirodno unazad. Ako je previsoka, neminovno će dovesti do toga da se dete zgrbi.
Torba bi trebala da ima više pregrada da bi se težina mogla rasporediti, pri čemu teže stvari treba stavljati na dno, a ravne kao što su sveske i knjige uz zadnju stranu torbe koja se naslanja na leđa.
U razgovoru sa roditeljima pokušali smo da saznamo koliko su teške torbe njihove dece i šta oni vide kao najbolje rešenje.
Ormarići i torbe na točkiće?
Većina roditelja smatra da deca bespotrebno nose po desetak knjiga plus sveske, radne sveske i opremu za fizičko. Sve to kad se sabere dostiže težinu i do 7.5 kilograma. Na roditeljskim sastancima kao obrazloženje mahom čuju „moramo ispoštovati plan i program“ kao i da je „sigurnije“ da deca ipak nose sve potrebno za taj dan.
Moguće rešenje roditelji vide u ormarićima u kojima bi deca ostavljala sve one knjige koje im nisu potrebne za sledeći dan. U nekim školama ormarići postoje u učionicama, ali nažalost u većini njih ne. Kao idealna zamena skupim ormarićima, neki roditelji su predložili dugačke police za knjige.
Takođe, postojanje ormara za opremu za fizičko u velikoj meri bi olakšalo torbe đaka. Bilo bi dovoljno poneti opremu jednom nedeljno kući na pranje. Što se tiče torbi na točkiće, mame i tate mahom smatraju da su nezgrapne i teške za rukovanje, treba ih poneti u rukama uz stepenice, niz stepenice, a kada dođe kišovito i zimsko vreme prljaju se i otežavaju kretanje.
Pojedini roditelji su nam priznali da je sve mnogo lakše kada postoji volja i roditelja i učitelja, ali da ima onih koji ne žele da plaćaju za ormariće jer to „država treba da obezbedi“.
Iskustva iz inostranstva
Ivana koja odnedavno živi u Austriji kaže da tek sad vidi koliko se preterivalo u Srbiji sa knjigama i učenjem.
– Moj sin je išao u osnovnu školu u Čelarevu prvi i drugi razred, torba je bila teža od njega pa smo ga svaki dan vodili i vraćali iz škole. Za samo jedan predmet imao je po par knjiga, plus sveska. Sad živim u Austriji i ovde u školi ima samo dve knjige, jedna je za nemački jezik, druga za matematiku plus tri male sveske. Oprema za fizičko ostaje u školi. Znači torba mu je bukvalno prazna!
Veledar iz Štutgarta kaže da deca tamo knjige ostavljaju u školi i donose ih kući samo povremeno kada uče za kontrolni ili za vikend da roditelj detetu pomogne u pisanju domaćeg zadatka (i to samo ako domaći nije urađen u školi).
