Kako sam starija imam tu opsanu boljku da prezirem sistem. Kad kažem sistem ne mislim indirektno na politiku, tu neću da gubim energiju ali je on ipak posledica milenijumskog stvaranja reda i kvazi organizacije od strane istih i sličnih. A kad kažem boljka mislim da je mač sa dve oštrice biti svestan kalupa po kojima smo krojeni i isečeni. Bukvalno isečeni jer
nam se procesno i postepeno iseca i odlama svojevoljno sprovođenje dela zvanog život.
Umem da se preobratim u životinju vezanu lancima pa još zaključanu u kavez kada shvatim određenu situaciju za koju sam punih trideset godina mislila da kontrolišem i jasno vladam tokom događaja i izbora postupaka. Izbije mi vazduh iz grudi kao lopta koja te „napuca“, činjenica da su nam tako duboko usađeni poremećaji društva da ih jedva primetimo a kamoli promenimo ličnom svešću jer je ista poremećena zbog nedostakta slobode izbora i delovanja. Teško je pojmiti koliko je u našem okruženju nametnutih stavova i mišljenja koji su sve samo ne naši lični.
Danas me je izbezumila reklama za jednu osiguravajuću kuću na tabli pored otvorenog magistralnog puta koja kaže nešto slično ovome: „Vrati pogled na put, nekom trebaš“. Nisam sigurna da li sam citirala baš kako treba ali poenta je i dalje ista. U sekundi mog poimanja rečenice kreću da se gomilaju misli jedna na drugu rođene kroz opasku smisla a još više bezsmisla date izjave. Moj bes radi tako da sam odmah zamislila u glavi osobu koja je ovo smislila i uputila joj ništa lepo. E to je banalan primer onoga šta može sistem da ti uradi:
Postavi tablu pored puta koja te upozorava na opasnost tako što ti ona sama skrene isti taj pogled sa istog tog puta pa te pametnom i dobronamernom rečenicom pomiluje po glavi i kao ti je sačuva. Ne znam da li vidite i shvatate beskonačni paradoks u ovoj priči gde ste jedino uspeli da osigurate samo pogubljenje bez naknade. Tako funkcioniše veliki deo ovog sistema. Nametne ti problem, nametne ti nezadovoljstvo pa ti onda servira rešenje za isto to koje će da te košta kako para i vremena tako i zdravog razuma.
Moj poslednji odlazak u kupovinu u jednom velikom tržnom centru rezultovao je istim ovakvim osećajam. Uzbuđena jer ću da trošim novac, parkirala sam svoj auto među više stotina drugih i u momentu kada sam zakoračila na asfalt , oblila me tuga i neverica. Hiljadu ljudi koji svoj slobodan vikend provode u betonskoj kocki dobro ušminkanoj trošeći
novac koji su mučno zaradili prethodnih pet dana, jer je stigla nova kolekcija za sezonu 2018/2019. i tamo neko je rekao da je to sad moderno, zatvoriti dete u igraonicu i provesti tri sata presvlačeći se po kabinama sistema. Misliš da te ne vidi niko a u stvari si im došao u zenicu. I nemojte mi opravdati svoj postupak rečenicom: Ja imam i mogu. Svaka čast što imaš i svaka čast što možeš ali zašto? I sama sam uživala da ovako provodim dan kao devojčurak trošeći mučno zarađen novac majke a sad se sama sebi gadim.
A ovakve navlakuše sistema su sitne, to nije ništa, to je žvaka za široke mase. O onim većim se baš bojim da razmišljam zamišljajući sebe kao eksperimentalnog pacova koji rešava zagonetku lavirinta tako što je navođen od strane drugih a ubeđen da je sam sve smislio. Ali sve ovo, kao i uvek u meni budi i onu dobru stranu, recimo igranja igre rešavanja izazova „Kako pobetiti sistem“. Tu se bes pretoči u radoznalost i mudrost a ostalo je igrarija.
