Današnjoj deci nedostaje ljubav i vreme provedeno sa roditeljima

INTERVJU: Pedagog u OŠ "Vuk Karadžić" Milena Jovanović

0
962

U školskoj 2017/18. godini u osnovnim školama u opštini Bačka Palanka, kao i u PU „Mladost“, registrovano je 74 slučaja nasilja. Podaci takođe pokazuju da je vršnjačko nasilje u padu za 12%. 


Ipak, čitajući i taj izveštaj i mnoge druge vesti o vršnjačkom nasilju iz ostatka Srbije čini se da je to postala naša svakodnevnica. Fizičko, psihičko i digitalno nasilje među vršnjacima dešava se svuda oko nas. Da li je nasilja među decom mnogo više nego pre ili se o njemu sad više priča? Zašto su deca sve više nasilna jedna prema drugima i koja je uloga porodice u svemu tome?

To su samo neka od pitanja koja smo ispred BAP VESTI postavili pedagogu u OŠ „Vuk Karadžić“ iz Bačke Palanke, Mileni Jovanović koja sa decom radi preko 30 godina.

Da li su i zašto današnje generacije dece više nasilne nego starije generacije?

Morala bih da kažem da u školi bude velik broj povreda dece, ali nije to uvek nasilje. Vrlo često, oni se zbog preteranog trčanja i nekontrolisanih pokreta povrede. Taj višak energije koji deca imaju u sebi je posledica preteranog sedenja ispred računara, igranja igrica i uopšte korišćenja savremenih pametnih uređaja. Deca sede u kućama i stanovima, ne provode vreme napolju, ne trče, a na sve to su nekadašnje generacije trošile energiju. Oni imaju potrebu da trče, a nameće im se suprotno.

Modeli ponašanja su poremećeni. Ako mi znamo da ranije nije bilo ni kompjutera, ni nasilnih video igara niti raznoraznih drugih štetnih sadržaja na internetu, onda je jasno da današnja deca odrastaju ispunjavajući slobodno vreme na potpuno drugačiji način. Ranije se znalo šta je igra, mislilo se na igru napolju, trčanje, skakanje ili igranje društvenih igara u zatvorenom prostoru. Ovo što danas deca zovu igrom, misleći na kompjuterske igre uopšte nije nešto što je adekvatno za njihov uzrast.

Pogledaj: Na kom nivou je bezbednost dece u školama bačkopalanačke opštine

Još jedan razlog zbog čega su deca prepuna naboja i energije je i taj što su oni pretrpani informacijama, a toga pre nije bilo. Pre se sve učilo po prvi put u školi od učitelja, danas deca u prvi razred kreću sa mnogo više informacija nego što je to bilo pre 30 godina.

Gde je u svemu tome uloga roditelja? Koliko današnji tempo života, koji nameće puno rada, a malo slobodnog vremena, ostavlja posledice na odgajanje dece?

Roditelji su prezaposleni i onda, svesni da ne provode dovoljno vremena sa decom, prezaštitnički se postave u odnosu na decu. Umesto da, na primer, više vremena provedu u razgovoru sa decom, roditelji obavljaju obaveze umesto dece misleći da će tako nadomestiti vreme provedeno sa njima. Deca onda postanu ili ostanu nesamostalna koje za svaku sitnicu kažu: „Sad ću reći mami i tati, pa će oni rešiti taj problem“.

I ranije su se deca svađala, dešavalo se i da se potuku, ali se to nekako neprimetno rešavalo. Šta je danas drugačije?

Ranije su deca između sebe rešavala neke svoje sukobe, do roditelja to nije ni stizalo. Danas je to drugačije. Dešavalo se i ovde kod nas da mi tek čujemo da se nešto desilo između učenika, a roditelj već reaguje. Ne kažem ja da roditelj ne treba da zna, ali deca očekuju da mama ili tata reše problem koji on može sam da reši sa drugom.

Šta konkretno vi savetujete učenicima i njihovim roditeljima koji dođu kod vas?

Mi iz škole dosta očekujemo od roditelja, a roditelji s druge strane, dosta očekuju od škole. Između nas, tu je to dete koje očekuje pažnju, vreme provedeno sa njima, razgovor, pohvalu, pogled, zagrljaj… Često se dešava da roditelji razgovaraju sa decom, ali misle na nešto drugo. Tu je ono čuveno pitanje: „Kako je bilo u školi?“ Ja onda savetujem roditeljima da postave konkretna pitanja. „Šta ste učili na času matematike?“, ili „Čega ste se igrali na velikom odmoru?“, „Da li si bio aktivan na času“?

Kad vam roditelj kaže: „Ne mogu da provodim više vremena sa njim, moram da radim“, šta im onda savetujete?

To je jako teško. Roditelj dođe kasno sa posla, dete je već umorno i tu nema prostora za neku zajedničku aktivnost. Onda kažem roditeljima da maksimalno iskoriste vikend. Posvetiti vikend porodici, da svi zajedno ručaju, da zajedno planiraju naredne aktivnosti. Dakle, da to budu dva dana ili jedan dan potpuno posvećeni deci. Ostalim danima kad roditelji rade, uvek mogu deci postaviti konkretna pitanja o tome kako su proveli dan.

Svaki roditelj želi mnogo više vremena da provodi sa decom, ali prosto je to danas nemoguće, i ja sam toga svesvna. Upravo zbog toga savetujem da u danima kada ne ide na posao, vreme potpuno posveti detetu.

Šta današnjoj deci najviše nedostaje?

Bavljenje njima. Vreme provedeno sa njima, razgovor, ljubav, toplina porodičnog doma. Roditelji puno rade da bi im pružili sve ono materijalno, ali zaboravljaju decu da pohvale, poštuju i tretiraju ih kao sebi ravnima. Vrlo često mi se kroz rad dešavalo da mi se dete poveri tek kad ja prva pokažem poštovanje, stavim se u njegovu kožu i tretiram ga kao odraslu osobu. Onda saznam šta je pravi uzrok nekog lošeg ponašanja i mogu, u saradnji sa roditeljima da pomognem.

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here