Padala je kiša. Sedela sam za kompjuterom, radila na nekoliko tekstova odjednom. Usput stiže još mejlova. Na šporetu se kuva ručak, a kad sam poželela da ga probam i proverim da li je gotov, shvatam da nemam nijednu čistu kašiku. Gledam prvo na sat pa kroz prozor i shvatam da je starijoj ćerki upravo zvonilo za kraj nastave, a ona nema kišobran jer je jutros sijalo prokleto Sunce.
Mlađu ćerku sam uspavala i ne mogu da mrdnem iz kuće. Pokisnuće. Prehladiće se. Urednik šalje još posla. Pita jel možeš ovo odmah da objaviš. „Mogu, naravno“ odgovaram, a ja mislim na starije dete koje kisne, mlađe koje svakog trenutka može da ustane i počne da se penje po nameštaju jer sad je ta faza pa nemamo mira ni dok spava. Mislim na ručak i neoprano suđe. Naiđem na reklamu o prašku za veš i setim se mog veša koji je prenoćio u mašini. Ništa, opraću ga ponovo. Mislim na muža koji u kabini kamiona čeka papire na carini. I čeka. Dan. Dva, ko zna koliko. I dođe mi da vičem iz sveg glasa „Maaamaaa!“ Ali ne smem. Probudiću dete. Onda sam tek ugasila.
Moja mama je kao nomad. Ima mene ovde u Palanci, sestru i njenu decu u Somboru i još jednu sestru u Australiji. I ide od jedno preko druge do treće. Da se nađe svakoj od nas. Svakoj da pomogne. Kad dođe kod mene, teško se taj osećaj može uporediti sa bilo čim.
Završila sam fakultet jer mi je ona (ali i svekrva) čuvala dete. Sad radim ono što volim jer mi opet čuva dete. Neke od najlepših autorskih tekstova napisala sam dok je ona čuvala moju decu. Provodila sate na terenu, sklapajući poznanstva važna za jednog novinara dok mi je ona čuvala decu.
To što nema mesta u vrtićima sad nije tema. Neću nikog da kritikujem zbog toga jer mi je nekako logično da ako je krenula borba za veći natalitet počnu i vrtići da se grade. Želim da verujem da ću do sledećeg septembra prestati da zavisim od mame po pitanju čuvanja mlađeg deteta i da će biti mesta u vrtiću. Veruj, Dragana, samo ti veruj…
Trenutno nemam druge opcije. Kao i mnoge druge žene. Bez mame ne mogu na teren, a bez terenskog rada i upoznavanja teško da mogu da budem valjan novinar.
Zato hvala mojoj mami. A veliko hvala i mom uredniku koji kaže „Prvo uspavaj dete, pa onda radi“ i skoro više nego ja se obraduje kad moja mama dolazi.
I da, „Iza svake uspešne žene stoji mama koja joj čuva decu“ je izjava koju sam čula od Nataše Bekvalac. Da ne bude da citiram, a ne potpišem. Jer tako valjani novinari rade.
