Barka od principa

Sa Predragom Ž. Vajagićem o knjizi „Paranojeva barka“

0
610

Za Predraga Ž. Vajagića kažu da je najkontroverzniji kolumnista Južnobačkog okruga, u svetu satire poznat i kao „zli brat blizanac Borisa Dežulovića“.


Istinitost ovih „optužbi“ mogla bi se proveriti čitanjem knjige, tačnije rečnika marginalizama „Paranojeva barka“ u kojoj Predrag zajedno sa Branislavom Zukićem pokušava od potopa spasiti duh reči i igru.

Nova knjiga bila nam je vetar u leđa da sa Vajagićem, profesorom književnosti u OŠ „Sveti Sava“ i vrsnim satiričarem razgovaramo o mogućem potopu, spasenju i njemu u svom tom haosu.

Bliži li se smak (potop) sveta? U čemu vidiš uzroke potopa?

Civilizacija bezbrižno pocupkuje na crvotočnom mostu i pitanje je trenutka kad će „overiti“ provaliju. Dovoljno je popiti neku tabletu za želudac i naterati sebe na polučasovnu hipnozu ispred TV ekrana, pa da shvatimo da su nam dani već odbrojani. Opet, mi ćemo i u tom času konačnog sunovrata biti prepredeno srećni, jer smo dočekali da konačno „puknu svi naši dušmani“.

Trule daske, međutim, možda još neko vreme i izdrže, a upravo prisustvujemo onom što Mićko Ljubičić naziva „smakom polusveta“. Previše je svakodnevnih uvreda zdravom razumu. Poštenje se ismeva, čestitost i dobro vaspitanje smatraju slabošću. Obrazovanje krijemo kao zmija noge. U nebesa se dižu šibicarenje, ljigavost, beskičmeni karijerizam. Vlada negativna selekcija. Više se ne možemo pouzdati ni u stručnost mesara u kasapnici, a nisu bolje pokrivena ni mnoga druga „strateška mesta“.

Poplavljeni smo informacijama koje ne stižemo ni da sortiramo, a kamoli da o njima valjano razmislimo. Ne samo što dopuštamo da nas mediji farbaju, već im i sami mešamo boje i dodajemo četke. Školovani mladi ljudi, osetljivi na zamlaćivanje, kidaju preko granice, jer ni „sunce tuđeg neba“, opevano u romantičarskim pesmicama, nije toliko zubato koliko se priča. A „sumrak-saga“ u novčaniku svakako pomrači sva zavičajna osvetljenja.

Dok si zajedno sa Branislavom Zukićem pisao „Paranojevu barku“ jesi li razmišljao o tome za koga bi danas u nekoj spasonosnoj barci bilo mesta. Da li je i ovaj put „spasenje“ rezervisano za životinje ili…?

Mogu životinje, nije problem, često su pametnije od ljudi. Ali, samo ako imaju članske karte i plaćen porez. U suprotnom, neka na vreme nabave škrge i plovne kožice. Kako god da bude, možda oni koji će mahati barci sa obale idu ka boljem spasenju.

Kako „Paranojeva barka“može da pomogne čoveku koji je čita da se spase i da li je to uopšte bila njena namena?

Svaka knjiga pomaže čoveku da se spase i da van domašaja uništavajućih sila izvuče svoju pamet, čast i dostojanstvo. Ne znam šta više od toga možemo očekivati od literature. Ne opterećujmo je onim što ne može da po(d)nese.

Ne možemo pobeći od klišea, stoga budimo nedomišljati, gde konkretno nalaziš inspiraciju budući da ovo nije tvoja prva knjiga satire i gorkog sarkazma. Gledaš li neprestano iza, oko, ispod, iznad sebe ili inspiracija nije potraga?

I te kako je inspiracija potraga. Treba prevrnuti svaki kamen, pod nekim je, ako ništa, barem crv sumnje. Kako reče Flober: „Menjam dlaku (u intelektualnom smislu) i nikad ne znam hoću li biti olinjao ili veličanstven.“ Najviše i najčešće gledam u sebe. Neprestano se pokušavam naterati da rasklonim sav taj krš. Ali, znaš kako, u podrumima ili na tavanima najviše je zanimljivih i začudnih stvari. Šteta što su uglavnom slomljene. Umberto Eko je o tome i knjigu napisao, a, eto, ja nikako da se nakanim…

Otkrij nam malo o čemu pišeš u „Paranojevoj barci“?

U tom rečniku je oko 800 pojmova, dakle, ima svačega i svega. To je jedna velika satirična buvlja pijaca nazvana tako jer tezge drže uglavnom bube iz glave. Navešću samo nekoliko izraza da čitaoci vide sa čime će se, kad se dokopaju „Paranojeve barke“, morati hvatati u koštac: Analfabeta blokatori, Aušvicarska, Bauštelovati kičmu, Bestrzajni pop, Bolid, Bosanska glava, Brada ciganlija, Čiča gorio, Dijafragmenti, Dosije kiks, Kosmopolitra, Monumentalni bolesnik, Muk sramotnjak, Sjaj u tavi…

Gde se nalaziš u momentu potopa, u barci ili van nje?

S obzirom kako se ljudi tuku za jeftine piliće i banane, teško će ići to oko ukrcavanja. Dakle, ili na obali, otpozdravljajući odabranima ili rasplinut u stotinu kapi kiše (ovo zvuči poetski i, kao takvo, veoma mi imponuje).

Ima li smisla danas baviti se pisanjem?

Pisanje je, kao i čitanje, divna koještarija, ali i jedna od mogućnosti sreće koju mi ljudi imamo. Leči i zamajava, čini da shvatimo kako su rešetke ispred naših očiju često tek prsti kroz koje gledamo. Ali, lepo reče Jergović – „Ako je to što pišem jednom čitaocu važno, onda je i kosmosu važno.“

Šta je lakše, pisati ili učiti decu srpskom jeziku i književnosti?

Misliš, šta je teže? Ne učim ja decu samo srpskom jeziku, već i tome da budu slobodni, kulturni, kritički okrenuti oko svoje saznajne ose. Savetujem im da ne jurcaju u svet odraslih po svaku cenu, jer on je ionako precenjen.

Objašnjavam im koliko je važna vera u sopstvenu pamet i vlastito srce. Pokazujem da ne postoje toliko male stvari koje ne bi bile dragocene ako umemo sa njima. Usmeravam ih da budu dobri i saosećajni ljudi na koje se ne kači ništa nedostojno. Da se klone gluposti i primitivizma, ne daju da ih sramote i obmanjuju. Ako nauče da poštuju sebe i svoj odraz u drugima, te počaste bližnje viškom svojih humanih vrednosti, znaću da se nisam uzalud bavio ovim poslom.

I, na kraju, da ovaj mali pedagoški podsetnik ne zazvuči previše nadmeno i u „daj mi fišek, da ti naspem pamet“ stilu, citiraću Gruča Marksa: „Eto, to su vam moji principi. Ako vam se ne sviđaju, imam druge“.

Marginalizmi iz „Paranojeve barke“

Koalicioni partner – Bolje da mulja, nego da žulja.

Dečiji dodatak – Jedini opipljivi dokaz da su mladi naše najveće bogatstvo.

Doživotna robija – Brak sa neograničenim rokom kajanja

Veterinar – Jedini doktor koji se nikada ne hvali da spava sa svojim pacijentkinjama.

Majka Hrabrost – Roditeljica koja se usudi da uđe na fejsbuk profil svog deteta.

Književnica Jelica Greganović o „Paranojevoj barci“

Očekivana recenzija knjige »Paranojeva barka« bi trebalo da počne rečima, kojima obično smatrač više priča o svojoj pameti, no o dotičnoj knjizi. Recimo: „Knjiga pred nama predstavlja unutrašnju percepciju sveobuhvatnog bitisanja, protkanu iznenađujućima varijacijama kolokvijalnog rečnika i visprenog umetanja neočekivanog tumačenja istih, koje prati kreativno koketiranje sa humorom“.

S obzirom da ova knjiga zaslužuje mnogo više od toga, najbolje je početi krajem – „Paranojeva barka“ je duhoviti, patriotski dnevnik pisan u četiri ruke. Moj pokojni otac je tvrdio da patriota može da bude samo čovek koji voli svoj jezik, zato što bez jezika nema nacije. Jezik je temelj naroda, a da biste voleli svoj jezik, morate dobro da ga naučite, da ga učite celog života, da ga poznajete.

Ljubav i poznavanje jezike vode upravo do »Paranojeve barke«, ma koliko njen naslov paranoično zvučao, do igre jezikom. Igranje rečima mogu sebi da priušte samo oni koji su savladali osnovnu svrhu jezika, komunikaciju, i podigli ga na viši nivo, nivo humora i igre. Jer,humor je nadgradnja, igra pameti i slobode.

Jako je važno osećati knjigu o kojoj pišete, nije dovoljno pročitati je, šta je pisac hteo da kaže ćete znati tek onda kada osetite napisano, a ja sam »Paranojevu barku« odmah prepoznala i osetila. Naime, gore pomenuti moj otac je prezirao pedagoško-psihološke preporuke da se deca, u ranom dobu, ne zbunjuju i sa mnom igrao igru rečima, ubeđujući me da su neke od njih pogrešne, da zbog jednog izgubljenog slova one ne mogu sasvim jasno da kažu šta znače. Recimo, reč „sirena“ je izgubila slovo „v“, sa kojim ona sasvim jasno govori da svirena svira. Sličan slučaj je i sa „jaguarom“, koji tek u svom pravom obliku „jarugar“, jasno govori da se radi o životinji koja živi u jarugama. Upravo ta igra je „Paranojeva barka“, a nju mogu da igraju samo patriote, da još jednom ponovim, oni koji vole i poznaju svoj jezik.

Što se dnevnika tiče, malo kada se on piše u formi rečnika, kao što je slučaj sa „Paranojevom barkom“, ali upravo to je pogađanje suštine. Mi smo ono čega se sećamo, pa makar ta sećanja bila i samo tren stara. Bez reči teško možemo da ih zabeležimo, a „Paranojeva barka“ vodi dnevnik dvojice pisaca, onoga što su njihova sećanja koja beleže hod kroz vreme. Koristeći ljubav prema jeziku, zemlji koja na njemu temelji i humoru, simbolu slobode.

Vrsni satiričar

Pisanjem kolumni, satiričnih eseja i priča bavi se od 2005. godine. Diplomirao je na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, smer Jugoslovenska književnost i srpskohrvatski jezik. Objavljivao je u časopisima „Vreme“, „Danas“, „Think Tank“, „Etna“, „Balkanski književni glasnik“, „Polja“, „Beležnica“, „Braničevo“, „Koraci“, kao i na brojnim književnim portalima. Ušao je u godišnji almanah „Peščanikovih“ autora.

Jedan je od osnivača regionalnog književnog portala „Marginalac“ (www.marginalac.org). Do sada je objavio knjige „Presovanje senki“, „Zov poludelog sokolara“ i zajedno sa Branislavom Zukićem „Kucanj u prazno“ i „Paranojeva barka“.

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here