Znamo li ko smo?

1
619

Kada sam bila mala, svake školske godine sam proveravala na koji dan pada proslava krsne slave moje porodice, da bih znala da li ću ići u školu ili ne. Ista situacija je bila i sa drugim državnim, i onim drugim praznicima, koji se slave u krugu porodice. Zanimalo me je samo da li ću imati slobodan dan, bez odlaska u školu. Dalje od tog razmišljanja nisam išla. Mislim da su i ostala deca, na ove stvari, gledala kao ja. Ali bili smo mali, pa nam nije bilo za zameriti.

Sada, kada sam malo porasla, drugačije gledam na iste stvari. Učeći od mame, pa i sama, kroz školovanje i samostalno, videla sam da u tome postoji nešto više od slobodnog dana.

Jovana Vukadinović je apsolvent srpske književnosti i jezika. Njen blog „O svemu pomalo“ je nastao iz velike ljubavi prema knjigama.

U poslednjih par godina primećujem sve veći broj „patriota“, „velikih“ Srba i „poštovalaca“ svega što je srpsko. Ali to je neka nova vrsta, modernija. Često se danas može videti kako ljudi ponosno podižu tri prsta i jasno ističu da su oni Srbi. Svaka pobeda bilo kog sportiste je idealna prilika da se pokaže veličina srpstva, patriotizam, ali na neki čudan i specifičan način. Možda bi najispravnije bilo reći idiotski.

Šetaju se majice sa raznim natpisima, slikama generala i drugih bitnih ljudi. Suština tih natpisa, ili nešto više o ljudima koji se nalaze na majicama, nije poznata. Ali ni ne mora biti. Vidljivo je. Ispisuju se natpisi po telima, pošto se srpstvo mora pokazati i kada se te iste majice skinu.

Posmatrajući njih, i njihova išarana tela, uviđam da postoje već neka utvrđena pravila, tačnije simboli, koji se moraju naći na vašem telu, kako biste dokazali da ste pravi Srbin.

Krst, poneka molitva, koju su verovatno prvi put videli onog momenta kada su je tražili za tetoviranje, a kada leđa postignu odgovarajuću širinu, mesto dobija i slika Ostroga ili Hrama Svetog Save. Srbin se mora biti! To se mora videti!

Sve više mladih ljudi, da ne kažem dece, podleže ovom trendu. To bi bilo lepo, da oni imaju predstavu šta jeste pravi patriotizam, da pokažu želju da nešto nauče o svojoj istoriji, kulturi i zemlji. Ali ne, oni prihvataju ovaj pogrešan i iskrivljen, moderan način shvatanja. Lakše im je da budu deo ograničene gomile, koja ne želi ništa da zna, nego će preko pogrešnih načina da ističu velike stvari. Učenje po modelu, ali pogrešnom.

Često me bude sramota u njihovo ime. Ali njih, nažalost, nije.

Naše znanje o nama samima je poražavajuće malo, ako uopšte postoji. U to sam se lično uverila, i to saznanje me je zapanjilo i užasnulo.

Omladina koja uzvikuje da je Kosovo Srbija, i koja je „spremna“ da ga brani i vrati, ne zna ni gde se ono nalazi, a kamoli nešto više.

Deca u školama ne znaju kada je bila bitka na tom istom Kosovu, niti ko je bio protivnik našem narodu. Ne znaju ko je predvodio našu vojsku tada, ali kada treba da odaberu ime za sina, Lazar odgovara. Zvuči srpski i nekada je postojao neko bitan sa tim imenom. Ko, nije bitno. A i lepo ide uz ime Milica. Postojala je i neka Milica, ali ko je ona bila i šta je sve
uradila, takođe nije bitno.

Znamo li ko smo? Gde živimo i ko su nam preci? Šta nam otimaju, i da li imaju pravo na to?

Nije bitno danas znati, bitno je isticati se.

Često od klinaca, čija su neznanja zabrinjavajuća, možete čuti kako mrze ovoga ili onoga. Misle da mrzeći bilo koga daju na jačini svojoj ljubavi prema Srbiji i srpstvu. A da ih pitate da nabroje razloge koji su izazvali mržnju, nećete ih dobiti. To se radi zato što vide da tako treba!

Pored svega, oduševljavamo se svim onim što dolazi sa strane, iz belog sveta. To prihvatamo jako lako i prebrzo, bez razmišljanja da li je to uopšte dobro. Zaboravljamo svoj jezik, običaje, pismo, a lako prelazimo na nešto tuđe. Nećemo da negujemo ono što je autentično i naše, kao da nas je toga sramota. Umesto da budemo ponosni onim što nas izdvaja od drugih, i onim po čemu smo posebni. Mi to sve ostavljamo i uzimamo drugo, tuđe. Sve je drugo bolje, nego ono što je naše. Mislimo da puno znamo, i tako se i ponašamo, a zapravo nismo svesni svog neznanja, i da treba toga da se stidimo.

Tužno je i strašno kada vidim sve to. Uspeli smo da izmenimo izreku – „Voli svoje, a poštuj tuđe“. Izopačili smo je. Volimo i prihvatamo tuđe, mnogo više nego što znamo, cenimo i poštujemo svoje. Omladina se pretvara u neke bahate, problematične ljude koji ne žele da sačuvaju svoj identitet, ili to rade na potpuno pogrešan način, a da toga nisu svesni.

Kao takva masa nezainteresovanih ljudi bez osnovnog znanja o bilo čemu, jako smo dobar materijal za oblikovanje drugima. Lako poverujemo i prihvatamo sve ono što nam neko drugi kaže, zato što ne znamo ono što bi trebali da znamo. Nisu krivi oni, krivi smo mi, što smo dozvolili da postanemo prazan šablon koji će drugi da popuni kada i kako mu odgovara.

Edukujmo se sami o sebi i svom identitetu. To pogotovo treba da radi omladina, i generacije koje dolaze. Ne da bi mrzeli bilo koga, nego da bi sebe poznavali. Da bi znali ko smo i kome pripadamo. Da bi znali da volimo i cenimo svoje, pa da onda poštujemo tuđe. Ne treba da dozvolimo da nas drugi uče o nama samima, već da mi učimo druge.

Da uvek znamo ko smo!

1 KOMENTAR

  1. Nemas ti pojma,kako mogu i da znaju nesto kad nam trenutne vodje namecu bas strana sranja,umesto patriotizma,kao na primer:gey parada,farma,parovi nismo mi krivi krivi su oni glavni…. Kad je nas predsednik digo tri prsta i reko ja sam patriota ja sam srbin imam krsnu slavu i volim svoju zemlju….Srbiju.i tako dalje….Nemas ti pojma pokri se usima i cuti nego takve nebuloze pisat…

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here