Sećanje

1041

Moj đed Vladeta bio je jedan od najmudrijih ljudi koje poznajem. Verujem da ste do sada zaključili da sama pamet nikada nije dovoljna, čoveku samo dobrota duše može dati dubinu koja ga čini zaista mudrim. Ta dobrota me inspiriše od mog detinjstva i pomaže mi da ostanem na pravom putu.

Njegovu mudrost i dobrotu je teško dočarati, kao i bilo čiju. On me čini ponosnom na moje poreklo.

Voleo je da priča priče, sa puno emocija i detalja.

Jedna od njih počinje dok je bio mlad momak u rodnom selu Tiškovcu, kod Bosanskog Grahova. Pred početak zime, po očevom zadatku krenuo je u Strmicu, kod majčine rodbine da odnese novac od prodatih ovaca. Važan zadatak, i niko nije ni sumnjao da neće biti valjano obavljen. Potreban je bio ceo dan pešačenja kroz šume i teško prohodne puteve. Lepo su ga opravili i opremili hranom i vodom do konačišta. Sretno je stigao, mirisalo je na zimu, brzo se kretao i stigao predveče.

Tada su putnici bili svetinja i ujčevina ga je dočekala kako treba. Predao je novac, okrepio se, čuo sve novosti iz porodice, odspavao kraj ognjišta i sutra zorom krenuo natrag. Izljubiljen i izgrljen sa sirom i hlebom u torbaku polako je krenuo starim putem. I seća se da ga je najmladja tetka presrela iza kuće i tutnula mu u ruku sukneni zavežljaj govoreći: „Dala mi krijući tetka Stana kad je dolazila iz Dalmacije.“ Toplo ga zagrlila i pobegla u kuću.

Nataša Đurica je psiholog i psihotarapeut, a njen blog „Putevi duše“ su pisane refleksije njenog dugogodišnjeg psihoterapijskog i ličnog iskustva.

Zavežljaj je neotvoren završio u torbi.

Nije hodao ni sat vremena počeo je padati gust sneg. Govorio je da je put još bio vidljiv, ali se od snega nije moglo gledati. Savijao je gunj oko sebe, i pratio kuda ide dok je to bilo moguće. Ispod jednog drveta se odmorio i pojeo hleb i sir. Bilo je još vidljivo ali je po njegovoj računici već trebalo da je prevalio pola puta i da već raspoznaje krajolik i po koju kuću. Nije video ništa poznato, sneg je već sve prekrio… Uskoro je shvatio da se izgubio. Noć se spustila. Usred šume u strahu od vukova zavukao se pod oborenu jelu. Nije spavao, drhtao je, ponekad malo cupkao da se ne smrzne, slušajući daleka jeziva zavijanja. Čim se razdanilo krenuo je dalje, već je bio iznemogao od hladnoće, napora i gladi. Nije se mogao setiti koliko je hodao, činilo mu se kao večnost. Posrtao je i vrtelo mu se u glavi, mrak mu se spuštao na oči. Potpuno iznemogao pao je na jednoj uzvisini i nije mogao dalje, veoma blizu beloj smrti. I baš tada je ugledao dim iz nečije kuće. Samo malo mu je nedostajalo do spasa, ali nije mogao da se pomeri niti da vikne.

Poslednjom svešću se setio mlade tetke i zavežljaja nepoznate sadržine. U torbi je promrzlim rukama napipao spas. Razvezao je kesicu ukočenim prstima i pronašao pregršt smrznutih, dalmatinskih suvih smokava. Topio ih je u ustima, polako. Kaže da mu se od njih razdanilo ispred očiju. Uspravio se i gotovo dokotrljao do života. Živ, zdrav i mudar proživeo je još sedamdesetak godina.

Nekako je divno i čudno znati da ja, između mnogih ostalih, ne bih ni postojala da ne bejaše te pregršti dalmatinskih suvih smokava. Mada, nekako je ironično utešno znati da tada ne bih ni znala da ne postojim.

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here