Znakovi pored puta

0
536

Simbolika koju svaki dan imamo ponuđenu u stvarnosti oko nas veoma često može da nam promakne usled nedostatka vere i optimizma. I nije to zaluđivanje i fatamorgana, granica između ludila i razuma. Nikako. Ako dozvolimo da nam logika zataška signal koji nam blica ispred očiju proći ćemo kroz crveno. A to može da izazove sudar.


Ove nedelje sam se borila za svoju slobodu ali sama sa sobom. Iako dobro potkovana „znanjem“ šta je previše a šta ne, silno sam se otimala osećaju krivice i straha da ipak ne radim nešto kako treba. Strah zbog pitanja egzistencije i propuštanja dobre prilike naveo me je umalo da pokleknem tako što ću dozvoliti da mi se oduzme pored deset sati još po koji sat samo zarad nemilog osećaja da nisam dovoljno spremna da se posvetim i trpim pritisak. Dvadeset i četiri minus dvanaest je „malo mnogo“ za pokloniti i oduzeti. Pokloniti sistemu oduzeti sebi. „Malo je mnogo“.

Danijela Zeljković je zaljubljenik u pisanu reč. Događaje i situacije u kojima se zatiče opisuje iz svog ugla u blogu „360 stepeni“.

I krenula sam u potvrdu kod dragih ljudi da sam ja u pravu, da ne treba da pokleknem, da treba da se borim protiv toga po svaku cenu i dobila sam je. Maksimalnu podršku i ljubav. Maksimalnu potvrdu moje istine. Ali mi ipak nije bilo dovoljno, ipak sam se i dalje bojala da neću pogrešnim korakom upropastiti sve. A pogrešno je jedino bilo to što sam brinula da nešto ne može da bude dobro za mene. Odluku koju sam donela u strahu, odluku koja je bila za moje dobro pratio je mučni osećaj, pratila je nesigurnost. I znala sam da na to niko ne može da utiče sem mene same, niko ne može da poljulja moje stanje mira bilo kakvim ultimatumima i zahtevima. Samo se boriš, ne zato što nešto nećeš nego zato što nešto hoćeš.

A onda su znakovi pored puta zaustavili sudar moje duše i želje za životom sa gvozdenom kapijom robovlasništva.

Prvi znak je u momentu moje nemoći da istrajem u odluci koju sam donela došao u obliku „obične“ pesme. „Slatka mala nemoj lako da se prodaš“ jer „Bez duše si niko, bez duše si ništa, kupuješ prodaješ oduzimaš i dodaješ“. Nije bilo veće sreće ni olakšanja u momentu kada su se sudarile Canetove reči sa mojim uverenjima. Bilo mi je dosta da znam da sam na dobrom putu. Bilo mi je dosta da se zahvalim jer me gleda kako se koprcam i otimam i borim. Bilo mi je dosta da znam da mi priča.

Ujutro sam krenula na mesto gde ću ponuditi sebe onoliko koliko želim, spremna i istrajna sa dozom nelagodnosti ali i uzbuđenja a pre svega treme. Adrenalinske treme jer idem da se borim. Tek što su se njive zabelile od snega na putu do tamo, tek što se nazirala zora i zubato sunce na prostranstvu okruženom šumom igrala su se tri laneta. Nedaleko od puta, tri bezbrižna laneta. Ugledala sam ih kroz prozor autobusa, oduševljena nesvakidašnjim prizorom. Preplavio me osećaj zahvalnosti, sigurnosti, topline i sreće. Bila sam zaljubljena u momenat koji mi se odvijao pred očima i osećanje koje me je nagradilo. Znakovi pored puta? Svakako.

Jesam li vam rekla da imam troje dece?

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here