Razvoj sporta na teritoriji opštine Bačka Palanka

Sačuvano od zaborava!

0
1374

Ove 2018. godine KKK Tarkett slavi jubilej – 50 godina uspešnog rada. Povodom ovog jubileja redakcija BAP VESTI je pripremila serijal tekstova iz monografije koju je 2008. godine, povodom obeležavanja 40 godina rada kluba, pod nazivom „Kroz talase do zvezda“ priredio Dragutin – Karlo Kostelac. Ove godine, povodom jubileja, se priprema dopunjeno izdanje ove monografije koju priprema autor.

Autor: Dragutin – Karlo Kostelac

O nastanku naziva Tikvara

Geografski položaj naše Bačke Palanke ponudio je njenim stanovnicima da se i ekonomski i emotivno vežu za moćnu reku Dunav, što su oni obilato koristili. Još početkom prošlog veka, na teritoriji ovog grada i okoline bio je razvijen privredni ribolov pa se spominje da je bilo čak oko stotinak ribara kojima je ribarenje bilo izvor prihoda. Ulovljenu ribu su čuvali u plovnim objektima dužine oko desetak metara, u donjem delu izbušenim, da bi ribi bio omogućen dotok sveže vode, a na palubi su bile dve kabine u kojima su ribari čuvali svoj alat, a po potrebi se i sklanjali prilikom nevremena ili odmora. Ti plovni objekti su se zvali tikvare, verovatno aludirajući na tikve koje su služile neplivačima kao pomoćno sredstvo za održavanje na površini vode. Bili su usidreni između druma koji je vodio na Dunav i sadašnjeg Doma sportova na vodi, pa je po njima i sam rukavac Dunava stekao ime Tikvara koje i danas nosi. Na otvorenom Dunavu je bilo nekoliko mlinova – vodenica, u kojima su se mlele žitarice.

Prvi kajak na Tikvari

U toku leta, obale Dunava su bile zaposednute omladinom koja se kupala i uživala na njegovim predivnim peščanim sprudovima. Već tada su mnogi, pored ribara, zbog čistog zadovoljstva ili sportskog ribolova, pravili sebi lake čamce, takozvane čiklje, u kojima su se vozali ili pecali ribu. Tu su datirani i pokušaji izrade kajaka koji su bili i prvi sportski čamci u našem gradu. Naš poznati sportski ribolovac Steva Danilov i njegov pokojni drug Miladin Marić Džonika, prave prvi kajak sa kosturom od drvenih letvica, a presvlače ga platnom natopljenim uljanom bojom i dobijaju lak, vrlo pokretljiv kajak. Nažalost, isti je bio vrlo krhke konstrukcije i nije dugo trajao, ali je bio dobra ideja za naredne pokušaje.

Godine 1953. verovatno na inicijativu Srbe Saratlića, poznatog veslača „Danubiusa“ iz Novog Sada i njegovih drugova sa vode, u naš grad stiže pet prelepih platnenih kajaka: beli, plavi, crveni, žuti i zeleni, verovatno u nameri da se i kod nas oformi kajak klub po uzoru na već postojeći „Danubius“ u Novom Sadu. Nažalost, kajake su preko leta koristili gimnazijalci da bi se vozali po Tikvari i Dunavu, ali neorganizovano. S obzirom na to da su bili vrlo krhke konstrukcije, kajaci su trajali dve – tri sezone i jedan po jedan su nestajali, verovatno propali. Uvek ih se rado sećamo i prava je šteta što nemamo bar neku fotografiju, jer su bili prelepi.

Bilo je pokušaja pravljenja i drugih plovnih objekata kao na primer jedrilica koju je izradio naš poznati fotograf Milo Šuljan, koju su kao belo pero labuda, nosili vetrovi po Dunavu, na divljenje nas posmatrača. Posle je taj isti Milo napravio od vodootpornog špera mali gliser, koga je terao vanbrodski motor “Arhimedes” od 25 KS, a mi smo se sa obale samo divili!

 

Godine 1960/61. na jezeru Tikvara izgrađen je prelepi Dom sportova na vodi, vrlo funkcionalan, sa lepim restoranom na terasi, sa tri spavaće sobe u prizemlju i velikim hangarom za smeštaj ribolovnog i ostalog pribora. Tada su nekako živnule i aktivnosti na vodi, posebno one sportskih ribolovaca, koji su bili vrlo angažovani u svakom pogledu. U hangaru su izgrađene kabine za smeštaj ribolovnog pribora i Udruženje sportskih ribolovaca je u doslovnom smislu, procvetalo. Imalo je jak Upravni odbor koji je radio izvanredno!

Poplava 1965. godine i ključna uloga Udruženja sportskih ribolovaca „Šaran“ u odbrani

Ali, u proleće 1965. godine Dunav je naglo počeo da raste i žestoko zapretio celoj Vojvodini, a posebno naseljima na svojoj obali. Mobilisane su sve snage da se spasi grad, pa je Štab za civilnu zaštitu mobilisao sve radno sposobne muškarce da se angažuju u odbrani od poplave. U odbrani se posebno istaklo Udruženje sportskih ribolovaca „Šaran“, na čelu sa tadašnjim predsednikom, energičnim Vasom Bajlovim. On je odmah oformio Krizni štab kojim je rukovodio, te smo svi prionuli na posao.

Usled visokog vodostaja, priobalje je postalo rastresito i raskvašeno. Kopnom nisu mogli da priđu kamioni, a vodom, usled talasa, ni brodovi, pa je pretila opasnost da nećemo uspeti da napravimo takozvane „zečje nasipe“, kako bismo grad odbranili od visoke vode. Tada na scenu stupaju sportski ribolovci sa svojim lakim i vrlo pokretljivim čikljama. Radnici na obali tovare džakove napunjene peskom i ubacuju ih u te iste čamce, a ovi ih odvoze na kritična mesta i zečji nasipi niču baš kao iz vode! Više od mesec dana borba je trajala danonoćno sa pauzama za ručak koji su nam žene donosile na obalu. Uspeh je bio potpun. U junu mesecu voda je počela da se povlači. Naš lepi, voljeni grad i njegova okolina bili su spašeni!

Zasluge za to pripadaju stanovnicima cele opštine, a posebno Udruženju sportskih ribolovaca „Šaran“ i njegovom predsedništvu na čelu sa Vasom Bajlovim! Za izvanredne zasluge u odbrani od poplave Udruženje dobija Orden zasluga za narod sa srebrnim vencem lično od predsednika Tita, a od grada na upravljanje i korišćenje prelepi Dom sportova na vodi koji je kasnije prenet istom u trajno vlasništvo. Udruženje domaćinski
gazduje objektom, uredno ga održava i dograđuje, tako da je to sada čitav kompleks zgrada sa stanom za domara, hangarima za smeštaj ribolovnog pribora, društvenim prostorijama i svim ostalim što je potrebno za funkcionisanje jednog sportskog društva koje je u vreme poplave, i dugo posle toga, imalo i preko 3.000 članova.

Dom sportova – danas, Foto: Marko Pudić

Udruženje uspešno egzistira već toliko godina, dolaze mlađi naraštaji, Upravni odbori se smenjuju, ali rade i nadograđuju ono što su im stariji ostavili. Svima dobronamernim je želja da to večno traje, na zadovoljstvo svih nas, a posebno generacija koje tek dolaze.

FK Bačka

Odmah posle Drugog svetskog rata u Bačkoj Palanci je oživeo svoj rad Fudbalski klub „Bačka“, vrlo popularna sportska organizacija u kojoj kvalitetno rade naši najuglednij i sugrađani. U samom centru grada niče lep i funkcionalan stadion „Bačka“, a sam Fudbalski klub sigurnim korakom krči sebi put u više rangove takmičenja. Svake nedelje stadion je pun i ori se gromoglasno navijanje ljudi ratom i nemaštinom istraumiranih koji u svojoj „Bačkoj“ nalaze veliko zadovoljstvo.

Društvo za telesno vaspitanje „Partizan“

Pored Udruženja sportskih ribolovaca „Šaran“, kao i Fudbalskog kluba „Bačka“, niče još jedna moćna i masovna sportska organizacija, a to je Društvo za telesno vaspitanje „Partizan“, a „materijala“ za bavljenje sportom ima na pretek!

Kolonizacijom 1946. godine u opštinu Bačka Palanka dolaze i fizički i mentalno izuzetno zdravi gorštaci, „kao od brda odvaljeni“, željni svega i svačega, pa i sporta i drugih zanimanja. U Bačku Palanku stižu Bosanci iz okoline Drvara, u Čelarevo iz okoline Bosanskog Petrovca i drugih bosanskih mesta , a u Mladenovo, Obrovac i Tovariševo Glamočani i drugi zdravi brđani. U Gajdobru stižu Hercegovci, izuzetno visoki, snažni i dobronamerni ljudi, sposobni za sve fizičke i intelektualne aktivnosti, samo ih treba organizovati. U prilog ovome samo da konstatujemo da su dugo Gajdobra, Mladenovo i Čelarevo imali najviše školaraca i kasnije studenata u odnosu na broj stanovnika.

Vlastimir Vesković, među prvim trenerima sportista

I, kad hoće, hoće, što kaže Šekspir: „I sreća i nesreća u četama nailaze!“ Tako u leto 1948. godine u Bačku Palanku, po konkursu Više mešovite gimnazije, za nastavnika fiskulture dolazi Vlastimir Vesković, bivši član Školskog društva iz Rume, zaljubljenik u sport i omladinu, čovek – dinamit, pun energije, entuzijazma, čije je radno vreme bilo non-stop, od jutra do kasno u noć. I tako svaki dan, nedeljom i praznikom!

Prvo je, uz podršku Uprave škole kao i opštinskih vlasti, opremio fiskulturnu salu i prionuo na posao. Tako se u Gimnazij i nađoše: razboj, vratilo, karike, švedske lestve, konj, kozlić, strunjače i ostale najpotrebnije sprave. Fiskulturna sala Gimnazije je ceo dan bila puna. Pre podne redovna nastava, a posle podne vežbe na spravama do kasno u noć, i to svakodnevno, pa i nedeljom pre podne.

To mu nije bilo dosta, nego je uveče, uz pratnju gimnazijskog orkestra organizovao Školu plesa, pa su đaci i njihovi drugari imali prilike da nauče prve korake tanga, valcera, engliš valcera, fokstrota i ostalih savremenih igara. Nedeljom se znalo: igranka u svečanoj sali
Gimnazije, pod budnim okom našeg čika Vlaste i uz prisustvo direktora Gimnazije i mnogih profesora. Nikada nijednog ispada, tuče ili nedoličnog ponašanja.

A naš čika Vlasta je imao moto koga se strogo držao: rad, red i disciplina! Od toga ni jednog trenutka nije odstupao pa ni po cenu uspeha na sportskom polju! Njegova je uvek
bila poslednja i nije dozvoljavao nikakve improvizacije.

Uskoro počinje i izgradnja stadiona DTV „Partizan“, u strogom centru grada, na mestu današnjeg bloka „Partizan“.

Od stadiona je danas ostalo samo betonirano igralište između stambenih zgrada na kome se i danas odvijaju utakmice u malom fudbalu ili drugim sportovima. Naglo se razvijaju mali sportovi, i to odbojka, pod rukovodstvom nastavnika istorije Jovana Vujačkova, odličnog odbojkaša, uz koga kasnije niču poznati odbojkaši, članovi reprezentacije Jugoslavije, Stevica Pališaški, Miodrag Stojanović, Dušan Višekruna i drugi; zatim košarka sa, Herbertom Krebsom, Boškom Milovanovim, braćom Rajkom i Duškom Čulićem i ostalima.

Godine 1953. Živko Ikonić Srba donosi rukometnu loptu u Bačku Palanku i počinje aktivno da se igra veliki rukomet pri Fudbalskom klubu „Bačka“, na stadionu „Bačke“, sa 11 igrača, tzv. hazena. Taj način igranja rukometa nije se dugo zadržao jer je već posle dve godine
ukinut i počelo se sa malim rukometom koji se i danas igra. Prvi trener, a ujedno i igrač bio je sam Živko Ikonić i tako počinje sa radom Rukometni klub koji je bio veoma popularan.

Na stadionu DTV „Partizan“ po ceo dan je vrvelo od omladine, a nedeljom, kad su se igrale zvanične utakmice, često se nije moglo ući od broja gledalaca. Omladina je rasla i razvijala se u velikoj slozi i razumevanju, pod budnim okom naših prosvetnih radnika, posebno našeg voljenog i popularnog čika Vlaste koji je bio vrlo strog i principijalan, a i istovremeno
nas je očinski voleo.

Uz takav rad, red i disciplinu ni rezultati nisu mogli izostati. Višebojci DTV „Partizana“
sve više dolaze do izražaja. Na takmičenjima pokazuju izvanredne rezultate i počinju da igraju značajnu ulogu na takmičenjima u partizanskom višeboju na nivou Jugoslavije. Partizanski višeboj se sastojao od više atletskih disciplina kao i vežbi na gimnastičkim
spravama. Od atletskih disciplina bile su zastupljene sledeće: trčanje na 100 i 2.000 metara, skok u vis, skok u dalj, bacanje kugle, bacanje bombe, bacanje koplja, penjanje uz konopac, i druge. Desetak puta je Prelazna zastava maršala Tita stizala u Bačku Palanku, na oduševljenje svih nas, a posebno naših vaspitača i sugrađana.

Sve to se posebno pozitivno odrazilo na zdravlje omladine. Preko leta je bilo lepo na plaži videti devojke kao nimfe i atletski građene mladiće, preplanule od sunca, zategnutih bicepsa i tricepsa, a stara latinska kaže: “Mens sana in corpore sano!”, što bi naški rekli: “U zdravom telu zdrav duh!”.

Gimnazija, a kasnije i Ekonomska škola, izbacivale su izvanredne generacije đaka koji su kasnije na fakultetima postizali zavidne rezultate i postajali korisni članovi našeg društva. A umeo je čika Vlasta i sa mangupčićima, potencijalnim delinkventima! Kad bi prišli pa ometali treninge, umesto da ih grdi, on bi im dobacio loptu ili ih pozvao da probaju da bace kuglu ili koplje. Većina ih se uključila u aktivan rad, pa su postajali dobri sportisti, a
kasnije i korisni članovi društva.

U leto 1952. godine, isto po konkursu, u bačkopalanačku Osnovnu školu „Petar Drapšin“, dolazi svršeni đak Fiskulturne škole, Milutin – Lule Fajndović, čiji je starij i brat Slavko već radio ovde u Gimnaziji kao nastavnik nemačkog i engleskog jezika. Kad su se udružili
čika Vlasta i on, uspesima u bačkopalanačkom sportu ne beše kraja!

Sletovi za 25. maj

Posebna i najlepša priča bili su sletovi za 25. maj koje su oni organizovali po ugledu na veliki slet povodom Dana mladosti (25. maj) u Beogradu. Već u rano proleće, sa pojavom lepih dana, naši čika Vlasta i Lule počeli su sa pripramama sletskih vežbi, bilo u dvorištu Gimnazije ili na stadionu DTV „Partizan“. Nije bilo nesposobnih za fiskulturu, svako je morao da radi onoliko koliko je mogao. I nije bilo podsmevanja, niko nije bio iskompleksiran što nije mogao da izvede neku vežbu koju su sposobniji mogli. Radilo se sa puno ljubavi i entuzijazma i nikom ništa nije bilo teško. A u fiskulturnoj sali Gimnazije vežbalo se na spravama pod budnim okom našeg čika Vlaste. U isto vreme radili su i mladići i devojke i to tako da su, recimo, mladići vežbali na vratilu, a devojke na dvovisinskom razboju. Posle bi se menjali pa bi devojke prešle na vratilo, a mladići na razboj i tako dalje. Vežbalo se žestoko, a na sreću svih nas, a posebno čika Vlaste, nije dolazilo do ozbiljnijih povreda. Brinuo je o nama kao o svojoj deci.

Kako se približavao 25. maj tako su i treninzi bivali žešći, pa se vežbalo svaki dan. Fiskulturna sala je čitav dan bila dupke puna, ali je naš čika Vlasta sve uspešno
organizovao i nikada nije dolazilo do zastoja. Kad je konačno osvanuo i taj dugo očekivani 25. maj, ceo grad, a posebno mi, akteri tog događaja, bili smo u mobilnom stanju.

Štafeta 1977. godine.

Danima unapred ceo stadion FK „Bačke“ bio je rezervisan, „pun kao šipak“, dinar nije mogao pasti na zemlju od silne publike. Sa zbornog mesta na stadionu „Partizana“, uz pratnju duvačkog orkestra Vatrogasnog društva, a pod dirigentskom palicom kapelnika, našeg dragog sugrađanina, čika Jakše Valinčeka, kretala je povorka vežbačica i vežbača na čelu sa snažnim Todorom Savićem, kasnije još snažnijim Gojkom Saračem koji je u ispruženoj ruci nosio veliku trobojku, a za njim su, u beloj uniformi, strojevim korakom nastupali čika Vlasta i Milutin – Lule Fajndović. Odmah iza njih nastupale su devojke, u redu po tri, a za njima mladići, u kao sneg belim majicama i plavim gaćicama, preplanuli od sunca, zategnuti i ponosni.

Duvački orkestar grada Bačke Palanke

Sama manifestacija se zvala, po čika Vlastinoj sugestiji „Mladost, snaga i lepota!“. To je bila prava fešta kojoj su se jednako radovali i akteri i gledaoci. Pri ulasku u stadion bili su dočekani frenetičnim aplauzima i ovacijama, zauzimali su svoja mesta na travnjaku, a posle raporta čika Vlaste, fešta je počela. Kad su obavljene sletske vežbe, obično bez i jedne greške, akteri su se povlačili, a postavljane su sprave, obično razboj i strunjače i počela bi akrobatika. Posle toga su nastupali vežbači u parteru, da bi se na kraju odigrala rukometna utakmica između učenika Gimnazije i Škole učenika u privredi. Pravi derbi
sa uvek neizvesnim ishodom.

Slet u Bačkoj Palanci

Velika je šteta što su neki nesavesni i nepromišljeni ljudi, kojima je bila dostupna, kompletnu arhivu te moćne sportske organizacije sve sa slikama, u bescenje prodali
kao staru hartiju za otpad i time uništili pisani materijal o DTV „Partizan“, pa o istom možemo da pišemo samo iz sećanja.

Možda će se neki od čitalaca pitati kakve dublje veze ima sve to pisanje sa kajakom. Ima, i to duboke veze!

Stiže 5 „hanter“-a

Naime, u proleće daleke 1968. godine u Bačku Palanku, na adresu Društva za telesno vaspitanje „Partizan“, na inicijativu jednog od najpoznatijih ovdašnjih partizana iz Narodnooslobodilačke borbe, Silbašanina Brane Panina, poznatijeg po partizanskom imenu Kole, a po ideji najvećeg saradnika i prijatelja Antunka Muževića iz Belišća, takođe aktivnog kajakaškog radnika, stiže pet prelepih kajaka, izrađenih od mahagoni furnira, poznate
marke „hanter“, i to tri jednoseda i dva dvoseda!

Kole je u to vreme, kao poznati društvenopolitički radnik, bio na visokim funkcijama u Pokrajini i predsednik Kajakaškog saveza Vojvodine. Uvek je voleo svoj rodni kraj i vrlo često je boravio u Bačkoj Palanci, družeći se sa svojim doskorašnjim saborcima i viđenijim Palančanima.

Tada je na dužnosti predsednika DTV „Partizan“ bio naš sugrađanin, aktivni društvenopolitički radnik i direktor filijale Narodne banke, Đurica Marković. O pristigloj pošiljci je odmah obavestio tadašnjeg sekretara SOFK (Opštinskog saveza za fizičku kulturu) Nikolu Temerinca, inače uglednog prosvetnog radnika, a ovaj Todora Vlajkova, aktivistu Narodne tehnike, Vladu Jovića, profesora fiskulture i mene, Dragutina Kostelca Karla, koji sam tada, kao i sada, bio aktivni sportski ribolovac i svaki slobodan trenutak provodio na Dunavu.

(Nastaviće se)

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here