Лик веселог деде у црвеном костиму крајем сваке године уђе у наше домове на најразличтије начине. Међутим, мало њих зна како је заправо настао Деда Мраз, а нарочито ко је био његов предак.
Први записи о Светом Николи, епископу и доброчинитељу пореклом из Мале Азије, потичу из четвртог века нове ере. Познат по несебичној помоћи и хуманости, Свети Никола био је свештено лице из којег су проистекле бројне легенде и приче о данашњем Деда Мразу.
Посебно је био наклоњен деци, а забележено је да је помогао трима девојчицама како би их заштитио од проституције. Легенда каже да је три вечери заредом пролазио поред њихове куће и кроз прозор убацивао врећице са новцем, не би ли им поклонио довољно новца како би преживеле без проституисања.
Његов гроб данас се налази у Барију у Италији и годишње га обиђу хиљаде посетилаца из целог света. За разлику од западног света који је добрим делом прихватио Деда Мраза, изграђеног управо на причи о Светом Николи, источни део Европе, махом православно становништво, прославља га као једног од највећих светаца.
У Српској православној цркви Свети Никола слави се 19. децембра и за њега се сматра да је заштитник путника и морепловаца, деце и студената. Управо је Никољдан уз Аранђеловдан и Ђурђевдан, једна од најчешћих крсних слава код нас.
Уколико се померимо неколико меридијана западно и неколико векова унапред, до Велике Британије и 1686. године, овог племенитог добротвора пронаћићемо у лику „Божић Бате“ (Father Christmas) који је током седамнаестог века постао део британског фолклора, повезан са традицијом даривања и празничног радовања.
Корен англосаксонског термина којим је означен Деда Мраз (Санта Цлаус) могао би се наћи и у традицији холандских досељеника који су населили пределе Северне Америке, доносећи са собом кованицу „Sinterklass“.
Чак је и некадашњи Нови Амстердам, данашњи Њујорк, 1804. године за свог свеца заштитника изабрао баш Светог Николу. Управо се у том периоду Свети Никола „преобразио“ у Деда Мраза, а као један од „криваца“ помиње се Александар Андерсон. Управо је он био замољен да наслика Светог Николу за прву вечеру одржану у част тог свеца у Њујорку 1810. године.
Од тада је дуга бела брада и ореол око главе постао заштитни знак свеца. Крзнени огртач добио је у другој половини деветнаестог века када је његов лик почео да се појављује у песмама, а сада већ традиционална црвена боја, заменила је првобитну жуту 1868. године када су Деда Мразу додате кочије и ирваси.
Почетком двадесетог века Деда Мраз је постао стални „посетилац“ књига, часописа и бројних реклама, полако попримајући изглед који данас познајемо. Пресудну улогу у томе одиграла је компанија „Coca Cola“ која је током двадесетих и тридесетих година прошлог века осмислила празничне рекламне кампање чији је главни јунак био деда румених образа и дуге беле браде у црвеном огртачу – Деда Мраз.
Временом је Деда Мраз на рекламама почео да пије кока-колу а коју годину касније уз помоћ уметника Хадона Сендблома добио је џакове пуне играчака и радосна дечја лица којима иде у сусрет. Његов лик убрзо је прихватила целокупна историја забаве па данас скоро и да нема детета које не зна ко је брадати чича у црвеном капуту.
