Znamo i koliko puta se udavala Nataša Bekvalac, ali ne znamo (ili se pravimo da ne znamo) da nam rođaka ili prijateljica trpi nasilje. Znamo koja je strategija za rešavanje problema na Kosovu, ali nismo spremni da se suočimo sa problemom u sopstvenom domu – sa mužem, roditeljima, decom i kažemo: „Ja imam problem i treba da ga rešim“.
Čitala sam o nekim tamo dalekim zemljama u kojima ljudi pojma nemaju ni ko im je predsednik, ko vlada, a ko je opozicija. Ljudi jednostavno žive, rade, znaju ime ponekog političara i to samo ako im je posao da to znaju.
Ovde kod nas srešćete ljude koji bolje od ministra spoljnih poslova znaju koji je odgovor Brisela ili Angele Merker, ali o svom poslu ili ne znaju ništa ili ga rade onako, ofrlje i neodgovorno.
Pojedini imenuju neke članove čak i Pokrajinske vlade i znaju ko su im mama i tata i četvrto, peto koleno, kako rešiti najveće probleme Vojvodine, a ne žele svoje dvorište da počiste.
Decu poznatih ličnosti bi oni „prevaspitali kako treba“, pa tako na vreme delili vaspitne, prebacili preko kolena i napravili prave ljude od njih. Znaju ko je Cecin sin, čime se bavi, ko mu je verenica, gde izlazi… A za sopstveno dete odgovore na pola ovih pitanja ne znaju.
Ovde svi znaju sve i svi se u sve mešaju, ali svoje probleme i muke ne žele da priznaju ni sebi ni svetu. Ovde komšinica smatra da je pristojno pitati: „Kad ćeš se udati/oženiti? Kad ćeš roditi dete? Kad ćeš se zaposliti?“… ali isto tako smatra da nije njena stvar što drugu komšinicu muž ubija od batina.
Ovde je u redu soliti pamet kako se vaspitava dete, ali je nemoguće čuti: „Moje dete ima problem, potrebna nam je stručna pomoć“.
„Ja imam problem, teško mi je“ je rečenica koju ćete retko čuti. „Hoću da rešim svoje probleme“ još teže. Ali zato migrantsku krizu, probleme na Kosovu, i spoljno-političke odnose sa Kazahstanom prosečan Srbin rešava na dnevnom nivou.
Lakše je misliti o tuđoj muci. Lakše je pametovati onima za koje znamo da nas neće čuti i tuđe probleme rešavati. Ali je krajnje vreme da shvatimo da možemo biti bolje društvo tek kad krenemo od sebe. Od svog usranog života, svog sjebanog muža, svog nevaspitanog deteta i svog prljavog dvorišta…
