U utorak, 11. decembra u svitak zore prestalo je da kuca srce našeg dragog kolege i prijatelja, novinara „Nedeljnih novina“ Radovana Vujovića.
Umro Vujke, kako smo ga od milja zvali, bila je prva vest tog jutra koja je stigla u redakciju „Nedeljnih novina“, njegovu drugu kuću u kojoj je počeo, u kojoj se kalio, sazrevao i gradio novinarsku karijeru.
Nije Vujke ni slutio da će mu novinarstvo biti životni poziv. Ali sticajem okolnosti te daleke 1965. godine, kada su „Nedeljne novine“ ugledale svetlost dana, imao je sreću da ga osnivači pozovu na saradnju. I tako je to počelo.
Od vesti, izveštaja, reportaža, iz broja u broj punih četrdeset godina u istoj redakciji sve do mirovine. Voleo je Vujke pisanu reč. Pisao je o mnogim događajima. Svakoj temi, bila ona iz oblasti sporta ili politike, prilazio je sa puno pažnje i odgovornosti težeći da čitaocima pruži jasnu sliku o nekom događaju, bez doterivanja i ulepšavanja. Znao je da svaka vest, izveštaj ili komentar treba da odgovori zahtevima novinarske profesije, da objavljena informacija mora biti tačna, istinita i jezgrovito saopštena.
To svoje umeće sticao je u redakciji „Nedeljnih novina“ radeći zajedno u društvu poznatih novinara vojvođanskog i jugoslovenskog novinarstva. U tom i takvom okruženju uz neosporan talenat učio je zanat, sticao iskustva i širio svoje vidike! Ako se u novinarstvu, kao u šahu, mogu dodeliti neke titule, onda se može reći da je Vujke dosegao do onih najvećih. Kolege novinari i iz drugih redakcija znali su to da prepoznaju i cene njegov rad.
[wonderplugin_slider id=75]
Otuda i priznanja Udruženja novinara Vojvodine za životno delo. „Nedeljne novine“ su Radovanu Vujoviću bile zaista druga kuća. Radovao se izlasku svakog broja lista, pripremao i objavljivao tekstove i u drugim redakcijama pišući za „Sport“, „Žurnal“, „Večernje novosti“ i novosadski „Dnevnik“. To svoje ogromno novinarsko iskustvo i znanje Vujke je nesebično delio sa kolegama u redakciji, težeći da novine budu što sadržajnije i sveobuhvatnije.
Odlaskom u penziju nije zaboravio svoju redakciju. Dolazio bi gotovo svake nedelje da vidi šta su to novine pisale, da posavetuje i da kritikuje s namerom da list bude još čitaniji. Ponekad bi seo za pisaću mašinu i, kako kaže, od želje napisao neki tekst koji bi privukao pažnju čitalaca. Takav je bio Radovan Vujović, jednostavan, tih, miran i spokojan.
Tako je i završio svoj život slušajući prve jutarnje vesti u čemu ga je smrt prekinula. Za nas novinare bilo je zadovoljstvo raditi sa njim, učeći od njega azbuku novinarstva, a njegovi tekstovi ostaće u analima „Nedeljnih novina“ kao nauk mladom naraštaju.
Redakcija „Nedeljnih novina“.
