Sve je počelo ovako – srednjoškolski dani, dani kada nismo svesni šta nas čeka posle; na koju stranu pogledati, gde krenuti, čime se baviti? Generacije gde se nije polagalo toliko na programe usmeravanja adolescenata prema onome čime bi se stvarno bavili u životu. Ipak, bio sam neko ko se negde usmeravao na dve strane. Jedna, koja je vezana za psihologiju i druga usmerena prema turizmu, putovanjima, onome što i danas obožavam.
Svaki slobodan minut koristim za otkrivanje nekih novih mesta. Takođe, cilj mi je da posetim Černobilj. Volim dokumentarce i često pred spavanje iskoristim priliku da pogledam neki istorijski. Da se vratimo na temu psihologija vs. turizam. Zašto ne i jedno i drugo?
Zbog čega baš to? Zaključak je da uživam u radu sa ljudima i komunikaciji, a to nekako objedinjuje oba pravca. Kao što rekoh, zašto ne oboje? Tako upisujem Visoku poslovnu školu na smeru turizam i Fakultet tehničkih nauka gde se posle treće godine opredeljujem za usmerenje Menadžment ljudskih resursa.
Odmah ću reći, nisam pogrešio, to je bilo to! U razgovoru sa dobrom prijateljicom dobijam ponudu da sa njom idem na jedan seminar vezan za veštine komunikacije i javni nastup, koji organizuje novosadski omladinski klub.
Nađoh se na pravom mestu u pravo vreme
Sviđa mi se to što oni rade, spreman sam da učestvujem! Spreman sam da pomognem! Spreman sam da menjam pogled na svet! Kroz vreme, učestvujem na omladinskim razmenama, u raznim akcijama omladine… jednom rečju – uživam. Stalno okružen ljudima… Pa ja to obožavam! Inače sam neko ko ne voli biti sam, smatram da su prijatelji najveće blago, i da je čovek koji ima dosta prijatelja bogat čovek.
[wonderplugin_slider id=64]
Nakon završetka fakulteta i odbrane master rada, vraćam se u Bačku Palanku, svoj grad, gde osnivam omladinsku organizaciju koja je u jednom momentu važila za najaktivniju u opštini, najmasovniju i sa najviše sprovedenih humanitarnih događaja, omladinskih razmena, omladinskih kampova, organizovanja i obeležavanja svetski značajnih datuma po prirodu, kulturu, omladinu… Time sam hteo mladima da pokažem da postoji i drugi svet, svet bez predrasuda, svet u kom se ljudi druže i vole, poštuju. Nije dovoljno prošetati do Dunava, sresti poznata lica, posle odmoriti u nekom obližnjem kafiću i ostati ceo život ograničen u svojim mislima i pogledima na svet.
„Život je kratak da bismo jedan Berlin viđali samo kao fotografiju u literaturi Geografije za sedmi razred. Uspeh je negde postignut!“
Usput se vraćam i onome za šta sam se zaista opredelio. Ovo je ljubav i hobi. Odoh za svojom drugom ljubavi zvanoj ljudski resursi. Opet komunikacija sa ljudima. To je to!
Kompanija „Nectar“ iz Bačke Palanke u jednom momentu uvodi sektor ljudskih resursa, gde dobijam priliku zajedno sa koleginicom iskusnijom u ovoj oblasti radim na formiranju sektora. Karijeru počinjem sa pozicije Saradnik za ljudske resurse. Tu nastaju moji prvi koraci: upoznajem se za Zakonom o radu, HR administacijom, regrutacijom i selekcijom ali i sistematizacijom i reorganizacijom novih radnih mesta. Kako sam taj deo uspešno savladao, prošao razne obuke, negde još u omladinskom radu obrazovao se u trenera, tako preuzimam i deo koji se odnosi na obuke zaposlenih. Ništa strano za mene. Radio sam to i u omladinskom radu.
Negde nakon dve godine bavljenja ljudskim resursima već sam sebe doživljavao kao eksperta. Ali nažalost, okolnosti su drugačije, posle pet godina shvatite koliko ste tada ustvari malo znali. Tek posle pet godina možete za sebe reći da ste eksperti juniori. Oblast koja se rapidno razvija i uvek imate nešto novo da naučite. Direktor HR-a u tom momentu primećuje da se dobro snalazim u delovima vezanim za regrutaciju, obuke, internoj i eksternoj komunikaciji te napredujem na poziciju Staff leasing coordinator za Nectar grupu (gde spadaju Nectar, Fructal i Heba) i koordiniram u svim projektima HR-a koji su bili usmereni na masovnu regrutaciju, komunikaciju sa svim spoljnim provajderima (agencijama za zapošljavanje, omladinskim zadrugama, agencijama za consulting i obuke…). Na toj poziciji ostajem godinu dana gde mi se dodeljuju nove dužnosti i moj naziv pozicije u tom momentu prelazi na HR Business Partner kako bih preuzeo projekte vezane za razvoj zaposlenih.
Prvi projekat koji sam pokrenuo bio je nagrađivanje inovacija, čuveni Frutiša, maskota projekta… Ali su zato ideje prštale! Postavili smo kutiju za ideje, cilj je bio da unapredimo određene procese u poslovanju, da zaposleni pišu predloge; svako na svom radnom mestu vidi neki nedostatak koji bi mogao biti uklonjen, a možda i na drugim stranama, ne mora to biti samo njegovo radno mesto. To smo svakako dobro i nagradili! Nakon toga, krećem sa projektom koji se odnosi na targetiranje talenata. Zašto bismo stalno uvodili nove kadrove na višim pozicijama kada imamo talente i u našim redovima? Omogućimo ljudima da napreduju. ˝Doradimo˝ čoveka! Uložimo u njega i posle putem internih konkursa regrutujmo te ljude na više pozicije. To se odlično pokazalo. I tako projekat za projektom, preuzimam i neke druge projekte koje prenosimo i na ostale firme u sklopu grupacije, ali me je to plasiralo na još veću poziciju posle samo pola godine, Junior HR Manager. Sada imam i tim kojim rukovodim, kompletnu komunikaciju imam sa top timom, borim se za neke druge stvari.
Posle skoro osam godina provedenih u Nectar-u vreme je za promenu. Želim nešto novo. Želim nove izazove, hoću da promenim mesto prebivališta, sve! Razmišljam da pokrenem svoj biznis, ali hajde da sačekam još malo, da vidim još neke procese, u nekim drugim firmama. Tako, dobijam ponudu za poziciju HR Manager-a u jednoj grupaciji hotela u Beogradu gde mi postavljaju ciljeve da u roku od šest meseci sprovedem sistematizaciju i reorganizaciju radnih mesta, uvedem obuke zaposlenih i da unapredim neke procese za koje primetim da mogu bolje. Ništa lakše! Može! Dok sam tu radio negde sam pripremao i strategiju za svoj biznis.
Nakon tih šest meseci pokrećem svoju firmu, omladinsku zadrugu i Consulting agenciju u kojoj sada ja pružam usluge, zapošljavam, radim selekcije, projekte motivacije zaposlenih za manje kompanije kojima ne treba HR osoba u redovnom radnom odnosu već povremeno da rešava njihove HR potrebe. Mogu vam reći da mi jedino nedostaje kolektiv, a osim toga se super osećam u svojim novim poslovima, koji su samo moji. Potrebno je vreme da se na sve naviknemo. Poslujem već par meseci i osećam zadovoljstvo sobom. Moj predlog je, uvek prihvatite izazove! Nekad će se isplatiti, nekad ne, ali ne znate ako ne pokušate… Uglavnom se uspeh desi u većini slučajeva.
