Razgovor za posao

0
685

Jako je dobro imati snove, imati jasno postavljene ciljeve i rezultate za koje vi lično  smatrate da su povoljni, za vas. Odlično je. Tako sam i ja sa svojih devetnaest godina čvrsto verovala za određenu instituciju da je najbolja moguća za izgradnju moje karijere i ostvarenje sna. Toliko sam čvrsto verovala da su se skoro sve moje odluke svesno ili nesvesno donosile u pravcu delovanja jedino i isključivo kako bih jednog dana bila deo te organizacije.

Išla sam toliko daleko da kad bih kupovala suknju za neki najobičniji izlazak u grad ja sam ipak jednim delom mozga zaduženim za kreiranje snova, razmišljala kako bi ta suknja bila isto tako idealna za obući na posao. I tako redom. Što bi se danas malo modernije reklo, vizualizirala sam. Lupkanje svojih potpetica kroz hodnike firme koja je tu da ispuni moj san.

O čemu san?

Sa tih devetnaest bih vam rekla da je to jedan jasan san o uspehu, izgradnji karijere, sticanju zvanja i isto tako ugleda i poštovanja, san o obilju novca. Jedan jasno i realno zamišljen san.

Odlično je kada sanjaš sa tih devetnaest jer su snovi ružičasti, penušavi, meki, jedini bitni. Ali da ste me pitali zašto sanjam taj san, sa tih mojih devetnaest, ne bih znala da vam odgovorim iskreno na to pitanje. Uspela bih da vam vešto, diplomatski poturim već gore navedene super nusproizvode moje ideologije o uspehu i samoostvarenju. I to je sve. Ali oprašta se.

I po navici i do danas sam nastavila da šaljem prijavu za posao u istu firmu, ne trudeći se da vučem za rukav one koji bi mogli da mi pomognu da je se dočepam jer nisam ja sanjala tako da budem deo iste, nego sam sanjala da vredim i da će me zato zaposliti.

Danijela Zeljković je zaljubljenik u pisanu reč. Događaje i situacije u kojima se zatiče opisuje iz svog ugla u blogu „360 stepeni“.

Zvoni telefon, kulturno se predstavi žena i kaže da zove iz moje, zvaćemo je san firme, i da sam pozvana na razgovor za posao. Te prosleđene prijave su mi toliko bile must do, da sam jednostavno zaboravila za šta sam konkurisala i kada sam to uradila ali nema veze. Mojoj sreći nema kraja.

Kreće opšti haos u glavi i nalet adrenalina i pokušaj da sve što znam saberem u jedno najbolje moguće izdanje i prospem celu sebe na izvolte. Da sam se još malo zaluđivala metodama kako da budem bolja verzija sebe na kraju bi to prosipanje ličilo na nespretno zapinjanje o prag vrata, pa bih se bukvalno prosula u pravom smislu te reči.

Ali shvatila sam na vreme. Da moji snovi više nisu isti. Shvatila sam na vreme da sam samo po navici i nekom devojačkom uverenju i dalje bivala silno uzbuđena oko možda ne više tako velike stvari. Shvatila sam na vreme da neću da se koristim nikakvim cakama, taktikama, pripremama i metodama zavaravanja i predstavljanja sebe u drugom svetlu.  Možda će neko misliti da je to olako propuštena prilika ali što sam se više sabirala u svojoj glavi to su se više oduzimale misli i nije bilo kraja mom napadu panike u želji da sve bude savršeno.

Smirila me je samo jedna odluka i metoda koju sam želela da upotrebim kao adut u tom razgovoru. Jednostavno, prosto, biću ono što jesam. Biću ponosno ja. Nije bilo više bespotrebnog isčekivanja momenta sastanka, nije bilo preznojavanja i sušenja usana, nije bilo ubrzanog rada srca i tremora ruku. Ništa. Samo blago pozitivno uzbuđenje zbog dugo isčekivanog susreta. Iako se ego vešto borio i koprcao da me pokoleba, svaki put bih ga presrela na vreme. Panično bih pomislila šta ću obući, kako su me učili na fakultetu iz predmeta zvanog Komunikologija, kako da uskladim boje i oblike a da ne pogrešim…

Samo sam udahnula i rekla, obući ćeš ono što si ti, u čemu se osećaš najbolje a ne u čemu izgledaš najbolje. Nepunih pola sata pre zakazanog termina za razgovor u roku od pet minuta bila spremna. Baš ja. Samo ja.

Razgovor

Razgovor je bio veoma interesantan, neočekivanog toka sa ipak prisutnom dozom treme ali sam na svako pitanje odgovarala maksimalno iskreno bez i jedne kočnice. Hoćete da pričamo o plati? Pričaćemo o plati (iako su me učili da to ne radim) jer sam ja ipak došla da radim kod vas kako bih zaradila platu. Logično.

Hoćete da pričamo o pogrešnim odlukama, lošim uslovima za rad i koji su?  Pričaću vam, nije problem. Neću vam pričati kako sam spremna da umrem za vaše preduzeće, neću vam pričati kako sam ja idealna za taj posao, neću vam sakrivati svoje nedostake i šta me čini nesrećnom u jednom timu.

Silno sam bila nasmejana da sam u jednom momentu pomislila da žene koje me ispituju misle da nije nešto u redu sa mnom. Ja sam samo bila zadovoljna sobom i svojom hrabrošću da ne pokleknem široko rasprostranjenom osećaju očaja i nemoći u ovakvim situacijama. Posle višeminutnog razgovora, među poslednjim pitanjima našlo se i sledeće:

Kako ste se spremali za ovaj razgovor?

E pa nisam se spremala. Nisam imala šta da spremam. Sve što imam je već spremno. Imam sebe, spremnu da ostanem dosledna i neustrašiva. Nije moglo biti bolje. Kontrast između dalekih snova i bliske sadašnjosti mi je toliko u tom momentu doneo snage i samopouzdanja, da je vredelo sanjati „pogrešan“ san zarad pravog ostvarenja.

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here