Kada ceo svet stane u jednu rečenicu… Danima razmišljam o njoj i gotovo svaku situaciju opisujem sa njom.
Jer lakše je tako. Lakše je mrzeti onog koji se preliva iz kalupa sistema, onog koji glasno kaže: „Neću, ne želim, borim se i boriću se“.
Lakše je mrzeti nego se pridružiti i lakše je naslađivati se nečijim neuspesima dok pokušava da se oslobodi nego mu pružiti ruku.
Lakše je istresti svoje nezadovoljstvo i frustracije na društvene mreže nego zaista nekom pomoći i nešto uraditi. Lakše je prepirati se, svađati, pljuvati, psovati mrtvu majku…
A za to vreme… Neko zadovoljno trlja ruke. Robovi ostaju zarobljeni u virtuelnim logorima – zašuškani su u svojim foteljama dok se napolju dešava život.
Nemamo robovlasnike, ali su nam data jeftina sredstva kojima sami od sebe možemo napraviti robove. Danas se robuje sistemu koji ne da ne može da se promeni, nego nema dovoljno želje. Imamo jeftin, a pametan telefon, jeftin, a brz internet i robujemo sopstvenim željama da nam bude bolje.
Zato se i mrze oni koji glasno kažu šta misle. Mrze ih jer im zavide na hrabrosti, a još više na njihovoj slobodi. Mrze ih jer čitaju, obrazuju se. Mrze ih jer žive duševni mir i znaju šta znači biti slobodan.
I zato, i kad nema robovlasnika u pravom smislu te reči, biće robova. Robova sopstvene mržnje i zavisti.
Možda je na kraju jedino važna sreća i ljubav. Možda jedino srećan čovek nauči da voli, a onda postane i slobodan. Ali samo možda.
