A ti možeš da ga gledaš dok odsutno šeta po sobi, dok mu sveža krv probija iz tek obrijane kože. Dok varljivim prstima utapkava losion i kremom prolazi kroz mirisnu mokru kosu. Dok ti traži da mu opeglaš onu crnu košulju koju nosi samo u posebnim prilikama. Dok pokušava pred ogledalom da sam zaveže kravatu, jer rekao ti je prošle nedelje: „Nemoj ti, guši me čvor koji praviš“.
I možeš da ga gledaš kako pomera obrve i oči, kako mrda usnama i podiže nos, kako šapuće i rukom prelazi preko lica dok razgovara telefonom…i da se trudiš da pogodiš sa kim priča, jer već si usavršila iščitavanje njegove mimike i gestikulacije. I onda da strepiš. Da se hladno znojiš. Da šakom pritiskaš srce da iz grudi ne bi ispalo van. Da umiruješ disanje. Da lažeš sebe, da tešiš sebe da je i ovaj put to samo poslovni partner. I da je sasvim normalno da ga zove u deset uveče, posao je takav, nepredvidiv, sve ti je jednom lepo objasnio.
I možeš da se praviš da ne vidiš kako obrće telefon da se ne bi video displej. Kako ga utišava. Kako je mu je čak i vibracija suvišna. Kako ga proverava, kada misli da ga ne gledaš. Kako se smeška na ono što u njemu vidi i koliko često zbog toga brzo napušta kuću. Kako ga krije u džepu bademantila dok šeta po stanu.
I ti možeš da čekaš da zaspi, pa da se šunjaš ko utvara, da lagano na prstima prilaziš noćnom ormariću i uzimaš taj telefon pažljivo. I možeš da se zatvoriš u toalet i sa zadihanim srcem prelistavaš pozive i poruke, i one primljene i one poslate, da se vraćaš mesece unazad, tražeći bilo kakav dokaz, bilo šta crno na belo. I da se smiriš kada ne pronađeš sumnjivo ime u kontaktima, iako znaš da može biti zavedena i kao Petar i kao Marko i kao šef i kao teretana i kao spa. Posebno kao spa. I možeš da se jednako tiho vratiš u postelju, da mu se priviješ uz velika hladna leđa, da ga obgrliš toplim rukama, da staviš nos u njegov prevoj na vratu, da ga mirišeš, da ga poljubiš i da se ne rasplačeš kada ti prošapuće mrtvo „umoran sam…“.
I možeš da veruješ da je otišao na poslovni put. I da mu kao „dobra“ žena opeglaš svaku košulju koju je iz plakara izvadio na krevet. Da mu satima glačaš svaki komad platna, svaki mali nepristupačni deo oko dugmadi da ne bi među kolegama i direktorima bio pogužvan, pa da još kažu „kakvu to ženu ovaj ima“. Da mu brižljivo u neseser slažeš kozmetiku, brijače, kreme. Da pakuješ lekove protiv bolova, jer možda ga zaboli glava, a ti ne želiš da ga bilo šta boli. Da ga poljubiš na vratima ko da odlazi zauvek. Da mu se okačiš oko vrata ko da odlazi zauvek. Da mu mašeš sa prozora ko da odlazi zauvek, jer ti dobro znaš da je on još odavno otišao od tebe, zauvek.
I možeš kad ostaneš sama dugo da plačeš. Da čupaš istanjenu kosu i grizeš već krvava usta. Da ga panično, u strahu, zoveš. Da budeš srećna kada mu čuješ glas, iako se u pozadini čuje muzika i buka i povremeno glas žene koja se smeje kao ti nekada. Ali ti ćeš biti srećna, jer ipak ti je odgovorio na poziv, što znači da mu je stalo. Zar ne? Mogao je da se ne javi, ne bi mu bilo prvi put. Da je sa nekom ženom, ne bi se javio. Da je ta koja se smeje njegova švalerka, ne bi ni dozvolio da se ona čuje i sva ta buka. Da nešto taji, sklonio bi se u toalet i sa tog mirnog mesta te pozvao. Zar ne?
O, kako si samo naučila da ga pravdaš.
Kako si samo naučila da lažeš sebe, da guraš u neke puste delove mozga svaku istinu koju ne želiš da prihvatiš.
Kako si samo naučila da se zadovoljavaš mrvama, ko da je brak prosijačenje u kom se živi od prikupljenih gvozdenjaka.
Kako si samo oderala ta nekada fina bela kolena. Zaboravila si kako se hoda ponosno podignute glave. Pužeš već godinama, očekujući da će te on svojim snažnim rukama podići i priviti uz sebe.
Pretvorila si se u ženu koje se uplašiš kada je slučajno u ogledalu vidiš. Upalih jagodica, mrtvih očiju, bledog tena, bez kapi krvi u nekad rumenim obrazima.
I možeš da odeš kod najboljeg frizera, da ti uvije tanku kosu na krupne viklere, da obučeš na svoje zaboravljeno telo tamni čipkani veš, da ga sačekaš uz mirisne sveće, da mu ko napaljena šiparica plešeš dugo iznad uda, da se upijaš u njega, da se stresaš od njegovih hladnih ruku, ali da ne staješ, da ga odvlačiš u krevet i da veruješ da on sa tobom vodi ljubav, da te ipak želi, da te voli, ali na neki svoj čudan način. Da, tako ti to definišeš. Ljubav na neki čudan način.
I možeš ti da ostaneš kraj njega.
I možeš ti da se boriš za njega. On je ipak tvoja “svetinja” tako si jednom rekla. “Svetinja za koju treba da se boriš”.
I možeš ko “dobra” žena da se praviš da ne vidiš, da ne čuješ, možeš čak i da zanemiš. U senku da se pretvoriš.
Da čekaš da te otera ko bolesnog kera.
A možeš i da prve sledeće noći, kada ostaneš sama, staviš ruku na srce i probaš da osetiš da li još uvek kuca. I nemoj da se uplašiš ako ga ne čuješ. Dugo ti živiš nezdravo. Tako si izabrala.
U vreme kada gore odlazimo tako brzo i nenadano, ti si odlučila da ubiješ sebe temeljnije od svake opake bolesti, deo po deo . Da režeš svoj jezik željan dugih poljubaca, da čupaš svoje srce koje traži svežu krv da bi živelo i igralo, da kopaš oči koje bi da gledaju lepotu ljubavi, da puštaš da ti telo stvoreno za dodire kopni, da se obmanjuješ, omalovažavaš, da za pažnju i ljubav moliš ko da život večno traje, ko da ćeš ti večno da traješ.
Izabrala si da se boriš za pogrešnu “svetinju”.
Ali, to ćeš već nekako, nekad shvatiti.
