Bez žena i politike (anti) stres oaza zdravlja

Boško i Miro Mijatović od „revene salaša“ napravili „banju“ na ivici palanačke šume „Bagremara“.

0
2689

Kada su Boško i Miro Mijatović iz rodnog Sanskog Mosta 1995. godine došli u Bačku Palanku, zbog raspada nekadašnje države, okrenuli su novi list u životu. Stariji Boško rođen je 1965. godine i godinu dana mlađi Miro vele da su u bačku ravnicu došli, kao i većina izbeglih, sa praznim džepovima.


Stariji brat reče da je tada u džepu imao celih 50 tadašnjih nemačkih maraka. Uskoro se braća zapošljavaju u nekadašnji „Sintelon“, a sadašnji „Tarket“. Zajednički kupuju nedovršenu kuću u Kumanovskoj ulici u Stambemnom naselju Sinaj, odmah do atara, rešavaju egzistenacijalni problem familija… Doduše, 2016. godine odlaze iz velike
kompanije kao i mnogi drugi radnici, inženjeri, menadžeri…

-Brat Miro je 2009.godine kupio na Vašarištu, a to je pored ivice ovdašnje šume „Bagremara“ jedno jutro zemlje i zasadio 226 lešnika i dva stabla drenića – seća se Boško.

– Tada je do njive vodio zemljani put, a mi smo napravili vikendicu u etno stilu sa pečenjarom, teren za balotanje, predivnu terasu, a namenili smo ovaj objekat za druženje sa prijateljima i poslovnim ljudima. Zahvaljujući razumevanju lokalne samoupravi danas ovde postoji nasut put, stigla je struja i voda, a to nije bez razloga. Jer, nas dvojica smo te, 2009. godine bili inicijatori pokretanja Revene koja se već devet godina održava u šumi pored našeg salaša na Sretenje, Dan državnosti Srbije, 15. februara.
Dođe ovde preko 2.000 ljudi, peče se, popije, druži, jer to je i svrha revene. Nadam se da će za godinu-dve ova uličica i zvanično dobiti ime po reveni, a ja sam i predsednik Udruženja „Revena“. Ova naša manifestacija, a sledećeg februara je decenijski jubilej, ušla je u zvanični kalendar turističkih manifestacija Bačkopalanačke opštine, ali i AP Vojvodine. Lokalna samouprava je sponzor, a za ostalo nas 20-tak obezbedimo novac, prvenstveno za
pečenje bika na ražnju. To smo počeli pre pet godina, a meso delimo besplatno posetiocima. Ovde kod nas nema takmičenja kao, na primer, na nekim ovdašnjim zimskim manifestacijama. Ovde svako ponese za sebe i jošjednogšta će pojesti i popiti, družimo se, pričamo, ljudikamo, zapjevamo i sve protekne u najboljoj atmosferi bez ekscesa i niko
ništa ne plaća. Izbrojali smo prošle godine da je osim bika na ražnju bilo i 28 ražnjeva na kojima su se vrteli jaganjci i prasicići, ali bilo je preko stotinu roštilja, talandara, sačeva, kotlića… Po običaju, mi kao domaćini, počastimo prisutne sa 20 litara naše najbolje šljivovice…

 

U ovom rubnom delu palanačke varoši nekako sve je u znaku prirode,šume, pozitivnih vibracija, a sve to je udaljeno jedva kilometar od centra Bačke Palanke i par stotina metara od magistralnog puta prema Baču, Odžacima, Somboru…
– Posebna priča je naš salaš – veli Boško. – Zamislili smo ga, a to smo i ostvarili, kao antistres oazu uz ražanj i čokanjče, a strogo je zabranjena priča o politici, te kao i na brodu,“ženama je ulaz zabranjen“.

–Nas 20 ima ključeve od salaša, ali nikada ništa nije falilo. Pravilo je, ako neko pravi
druženje, a treba baremda najavi dan-dva ranije, mora da salaš ostavi onako kako ga je zatekao. Onaj ko je domaćin druženja donese jagnje, ili prase, hleb i salatu, a ostali piće. Vodimo evidenciju druženja i već smo načeli drugi rokovnik. Beležimo kada su
bila druženja, ko je organizovao, šta se peklo ili kuvalo, šta pilo, šta se desilo za legendu… Peče se
na ražnju, a zabeleženo je da je do danas okrenuto 183, uglavnom janjaca. Zabeležno je da se na ražnju, kao najteža pečenica, vrtila ovca od 75 kilograma iz koje je iscurilo šest kilograma loja, ali ovde se kuvaju i paprikaši u kotliću, riblje čorbe, peče se riba,
zečetina, pravi lešo. Beležimo datume ko je častio, zbog čega,šta je kupio, koliko je bila kila pečenja…

 

Interesantno je da sada na rafovima i u ostavi ima preko 100 litara rakije što su ljudi doneli, a nije se popila, jer se u 90 odsto slučajeva pije rakija od jabuka bez šećera koja se proizvodi u Poljoprivrednom gazdinstvu Drage Peraća, a on ima i plantaže jabuka, ali je i glavni majstor za pečenje na ražnju. Interesantno je da kada god je na meniju jagnjetina, glavuša se ostavi na sto i namenjena je vlasniku Pilane „Breza“ Goranu Aćamoviću koji je,
inače iz Grahova.

Ova druženja nisu počela od jednom. Kažu da je krenulo sa 5-6 drugara koji su tražili ventil
protiv stresa u ovim dugogodišnjim tranzicijskim vremenima, pa su se godinama „tražili“, a danas ih je 20-tak. U „gostinskoj sobi“ za stolom ima 14 mesta, ali nikada nije tesno, jer dok jedni meze, drugi na terasi zapale cigaretu nešto gucnu, jer je u prostorijama zabranjeno pušenje. Kada se društvo zagreje krene pesma, jer su ovi pevači na ceni.
– Krenemo sa krajiškim pjesmama, ali na repertoaru imamo i sevdalinke, starogradske, ali sve se ori bez instrumentalne pratnje – dočarava Boško.

–Čuju se ovde razne priče, smešne, ali i one lažljive, posebno kada je reč o švaleraciji. Suštinski svako naše druženje je jedna mala revena.

– Krenemo ja i brat pesmu, pa se priključi Drago, prihvati Goran, a onda svi prisutni. Salaš je otvoren za sve ljude dobrih namera i ideja, a osim ovdašnjeg sveta, uz dobru veru i nameru, ovde se okupljaju ljudi različitih generacija, ali i profesija, pa ima radnika, molera, inženjera, direktora, magistara…
Gostilo se ovde i 10-tak spalavara iz Bajine Bašte, iz Ljubljane je došla ekipa Zajednice udruženja Srba u Sloveniji, vinari iz Iloka u Hrvatskoj, gosti iz Crvenke, Udruženje Krajišnika iz Novog Sada, Veternika, Barajeva… Priči i druženju nikada kraja, ali je važno da se zna da sve kućne troškove kao što su začini, higijena, struja voda, uglavnom
solidarno podnosimo.

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here