Ratovi krojili sudbinu Drvarčana: Tri Ljubove seobe u Bačku Palanku

0
496

Miloš Crnjanski pisao je o seobama, Branko Ćopić o osmoj ofanzivi, a život Ljubomira Nikolaševića (85) koji se prošle godine po treći put doselio u Bačku Palanku iz rodnog Šainovca, zaseoka na preko 1.000 metara nadmorske visini, a putem 18 kilometara od Drvara (prečicom 10-tak), kao da uživo prikazuje srpske seobe kroz vekove koje delom liče jedna na drugu, a ipak imaju i svojih specifičnosti.


Čini se da je kum, ili onaj ko mu dade ime Ljubomir, malkice omašio. Starina veli da njegova životna priča više liči na rat i mir, a to asocira na ime Ratomir. Veli da se tri puta selio u Bačku Palanku (1945., 1995., 2017.) gde ima i najviše rođaka, da se dva puta vraćao u Šainovac, a da sada ode samo do Drvara da ga želja mine.

– U Šainovcu nikada nije bilo struje, a da neki naši preci, rođaci nisu terali po svome verovatno bi ranije dobili i put, pa i školu, a onda bi došla i struja – priseća se Ljubo.

– Pred Drugi svetski rat bilo je ovde više od 10 naših kuća i 60-tak duša. Otac Mile i majka Jovanka – Joka izrodili su i odhranili nas četiri brata i jednu šćer. U ratu su na partizanskoj strani poginula dva brata, treći je bio ranjen. Otac je bio pravi gorštak, najbolji kosac u kraju i čuveni lovac. Okupilo bi se na kosidbu po nekoliko desetina kosaca, a Mile napred, sve ih ćera. Stati i okovati kosu moglo se tek kada on stane i digne ruku. Jedne godine ubio je pet vukova, odneo ih u Drvar, a kao nagradu dobio pušku „vinčester“. Lovio je kune, lisice, slao krzno snajama… Golim rukama hvatao je ribu u vodi, a mi deca i unučad samo smo gledali i čudili se.

Ljubo je prvi put u Bačku Palanku doselio sa kolonizacijom 1945. godine.

– Posle 6 meseci vratili smo se sa ocem u Šainovac (osim brata Lazara koji je bio u vojsci i posle ostao u Bačkoj). Otac nije podnosio ovdašnju klimu koja mu je smetala zdravlju, a nije ni mogao da živi u kući koja mu je dodeljena, jer je smatrao da je tuđa – priča Ljubo.

Sa ženom Mikom, Ljubo ponovo u Bačku Palanku dolazi 40 godina kasnije, 1995. godine, bežeći pred Tuđmanovom vojskom.

– Kada je počeo rat kojim se raspala Jugoslavija pored naših kuća u zavičaju bila je linija fronta i naša vojska – seća se Ljubo. – Imao sam oko 60 ovaca, dve krave, konja, hranio svinje, a našoj vojsci dao sam 15-tak janjaca. Računam brane me, neka jedu, jer bolje je raniti svoju vojsku nego tuđu. Hteli su da mi plate, a ja jok. Daju mi po dve kutije cigara, a ja, pošto ne pušim, odnesem kumu.

– Jednog dana vojska nama kaže da idemo sa njima u Zvornik, znači da bežimo. Bog mi dao (polu)manitog kuma koji me ubedi da ostanemo, jer, reče, kome trebaju ovakve vrletine. Sećam se, 15. septembra 1995. godine. Vidim ja da su moje ovce prvi put pred mojim vratima, a predvodi ih ovan sa zvonom. Gledaju me, kao da žele nešto da mi kažu, kao da se opraštaju. Prvo sam pomislio da su vukovi, mada oni nikada nisu ulazili u moj tor. Čula se tutnjava od Tičeva, primetim da je naša vojska otišla. Morali smo bežati i ostaviti sve, a žao mi je i danas što sam mog konja zelenka ostavio sapetog. Pobeže i moj kum, a pre bežanja sakrije dve žage (motorne testere) i burić od 30 litara rakije. Kada smo se posle šest godina vratili našao je samo rakiju… – priča stari Ljubo dogodovštine koje podsećaju na romane Branka Ćopića.

Mislio je da će ovde naći mir, jer se doselio na grunt svog brata Lazara (preminuo 2012. godine) u Majevičku ulicu na periferiji varoši, odmah pored Šume „Bagremara“ u kojoj je bila stacionirana istoimena vojna kasarna. Kada je NATO 1999. godine napao našu zemlju, a projektili pogađali dunavski most koji je vazdušnom linijom udaljen oko dva kilometra moglo se pretpostaviti da će i kasarna biti cilj. Bežalo se tada na zvuk sirene u komšijske podrume, ali kasarna nije gađana, jer je vojska ranije napustila i ispraznila magacine…

Šta je rekao đed Pane

Seća se Ljubomir izvesnog đeda Pane, rođaka sa Šainovca i veli da on nije dao Šainovac ranije dobije put.

– Došli ljudi iz Drvara, pa i naši rođaci iz Bačke Palanke, vele imaju volju da se do Šainovca izgradi tvrd put, skupljali su i pare – seća se starina. – Najviše je antiprotivan bio đed Pane. Ubeđuju ga ljudi da će novim putem sa Šainovca biti lakše i brže stići do lekara u Drvar, žene će se porađati u porodilištu, sve će biti lakše. A on kaže da će novim putem lakše doći dušmani, a ko nemere niz dragu (strminu) sići tom ni lekar ne može pomoći. Reče da su se žene i pre porađale ovde, a ne u porodilištu i šta im fali. Nekako po smrti đed Pane, 1990. godine izgradiše ljudi šumski put od tucanika do Šainovca. Ubrzo je tim putem došla tuđa vojska…

Posle šest godina svog drugog stanovanja u Bačkoj Palanci (2001. godine) vraća se ponovo u rodni kraj, ali u ženino selo i kuću u Leskovici koja je u Župi na nešto nižoj nadmorskoj visini. Kada mu je 2015. godine preminula supruga odlazi kod sestre Mileve, a kada je ona preminula 2017. godine ponovo se vraća u Palanku…

Kaže da je u Drvaru ostalo 10-tak porodica Nikolaševića, a oni koji su se 1945. godine kolonizirali u Bačku Palanku dobili su 7 kuća da bi danas imali 40-tak i računaju da ih ovde ima oko 120. Prema sećanjima učesnika „osme ofanzive“, kolonizacijom 1945. godine u Bačku Palanku stiglo je oko 10.000 ljudi od Drvara, u Čelarevo su kolonizirani ljudi iz Bosankog Petrovca, u Mladenovo iz Bosanske Kupe, Livna, Tovariševo naseljeno iz Livna i Kupresa, Obrovac, takođe iz Livna i Kupresa, ali i Grahova, u Gajdobru su kolonizirani Hercegovci, a u Novoj Gajdobri nov dom našli su pored Hercegovca i Srbi sa Kosova.

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here