U Obrovcu se čuva uspomena na veliku tragičnu ljubav

Apolonija Laubert, vojvođanska tragična heroina

0
1492

Monumentalni zavetni krst u ataru sela Obrovac na Klenovcu nadomak Bačke Palanke čuva uspomenu na neprežaljenu ljubav, ali i plemenitost i jedno tragično prijateljstvo Apolonije Laubert (1893–1942).


Ovaj spomenik Apolonija je podigla posle Prvog svetskog rata i posvetila ga Mihaelu Švereru, svojoj tragično preminuloj ljubavi za čiju smrt je kriv njen otac.

Po želji meštana posle Drugog svetskog rata to znamenje nazvano je Apolonijin krst iz pijeteta prema toj plemenitoj ženi koja je streljana tokom racije u Novom Sadu 1942. godine u zagrljaju sa Marijom Mihajlović kojoj je pokušala da spasi život.

Prema rečima palanačkog hroničara Leonarda Nemeta tužna Apolonijina sudbina nije se mogla nazreti u ranoj mladosti jer je poticala iz imućne familije koja je živela u Bukincu nedaleko od Obrovca.

– Apolonija je nakon osnovne škole 1904. godine upisala Građansku školu u Bačkoj Palanci. Nju je završila sa odličnim uspehom pa je školovanje nastavila u Učiteljskoj školi u Kaloči u Mađarskoj. Ona je tokom letnjeg raspusta često boravila kod baba tetke Ane Šerer u Obrovcu, koja je bila vlasnica dućana gde je kao trgovački kalfa radio Mihael Šverer, mlad i lep momak koji je Apoloniji odmah zapao za oko – prepričava nam Nemet Apolonijinu biografiju.

Apolonija Laubert i Marija Mihajlović zajedno su otišle i u smrt

Dodaje da je Apolonija dobila diplomu Učiteljske škole, a da je njen otac želeo da nastavi školovanje na nekom fakultetu. Međutim, to se nije uklapalo u planove ljubavnog para koji je planirao i brak.

– Apolonijinom ocu se nije dopadalo to što je Mihael iz nižeg staleža i u želji da ga zaplaši i otera od svoje ćerke, on je platio nekim ljudima da ga prebiju na mestu gde se sastajao ljubavni par. Međutim, taj plan je pošao po zlu i Mihael je preminuo tokom tuče. Baš na tom mestu gde je preminuo Apolonija je podigla zavetni krst – objašnjava Nemet.

 

Kaže da Apolonija više nikada nije otišla u kuću u kojoj se rodila, ali ni u Obrovac kod tetke Ane. To leto, skrhana od bola i tuge, živela je kod sestre i zeta Suzane i Hansa Štablera u Apatinu, a iste jeseni 1912. godine otputovala je u Minhen na studije matematike i fizike na Prirodno matematičkom fakultetu Univerziteta u Bavarskoj, kako bi ispunila očevu želju.

Skidanje oplate sa Apolonijinog krsta FOTO: PRIVATNA ARHIVA / RAS SRBIJA

Nakon povratka iz Minhena Apolonija je živela skromno i povučeno i radila je kao profesor fizike i matematike u novosadskoj Srpskoj gimnaziji koja je jedina za vreme mađarske okupacije u Vojvodini održavala nastavu na srpskom jeziku.

Prijateljstvo sa Marijom i tragični kraj

– Apolonija se nije razdvajala od koleginice i prijateljice Marije Mihajlović, profesorice srpskog jezika i bogoslovlja. Marija je dva puta odlikovana ordenom Svetog Save, prvi put 1915. godine kao bolničarka u Srpskoj vojsci, a drugi put 1929. za postignute radne rezultate i društveno angažovanje. Kada su počele januarske racije mađarskih fašističkih okupatora Apolonija je predložila Mariji da se sa braćom preseli kod nje u stan smatrajući da ih kod nje niko neće dirati niti tražiti zato što je Nemica. Međutim, to je učinila samo Marija, a njena braća su to odbili u nadi da će razum preovladati što se nažalost nije desilo – podseća Nemet.

Dodaje da su Marijina braća nedugo potom uhapšena, a da je žandarmerijsko-vojna patrola provalila u Apolonijin stan i uhapsila Mariju Mihajlović. Apolonija je pokušala da otme Mariju iz ruku vojnika i u tom guranju, slučajno je ubodena u vrat bajonetom koji je bio na pušci jednog od vojnika.

„Tamo gde je vodimo, neće joj trebati kaput“

– Sva u krvi, trčala je ulicom za Marijom, noseći joj dugački zimski kaput, koji je, kada je stigla patrolu, žandarm oteo iz njenih ruku i bacio u sneg, uz psovku i podsmeh: „Tamo gde je vodimo, neće joj trebati kaput.“

Kada je previla svoju ranu, obukla se i otišla kod komandanta potpukovnika Đerđa Hevešija. Rekla mu je da je Nemica, moleći ga da oslobodi Mariju i njenu braću. Nisu pomogle molbe, ubeđivanja i pretnje, da će se žaliti preko Nemačkog obaveštajnog odeljenja Ministarstvu inostranih dela u Berlin.

Zagreljene otišle u smrt

Egzekutori su Apoloniju samo sproveli među uhapšenike. Dok su Apolonija i Marija sa ostalim nevinim Novosađanima stajali ispred streljačkog voda, komandant je verovatno bojeći se odgovornosti što nije sprečio streljanje Nemice, prišao Apoloniji i naredio joj da izađe iz grupe predviđene za ekzekuciju što je ona kategorički odbila i ostala je u zagrljaju sa Marijom – priča nam naš sagovornik uz napomenu da su istog dana sva tela streljanih na tom mestu odneta na novosadsko kupalište „Štrand“ gde su bačena u Dunav pod led.

Ova tragična priča polako je zaboravljena kao i Apolonijin krst koji je tokom bezumlja 90-ih godina prošloga veka potpuno devastiran i srušen, jer su ga neki smatrali nemačkim.

Radoznalost Jovice Jatića

U žižu javnosti ponovo je dospela pre oko godinu dana kada je zemlju na kojoj je bio spomenik kupio član Crkvenog odbora obrovačke pravoslavne crkve Jovica Jatić. On je počeo da se raspituje kakav je to spomenik na njegovoj zemlji i svi su ga upućivali na hroničara Nemeta. Kada je od njega čuo priču o plemenitoj ženi odlučio je da pokloni to parče zemlje kako bi se na tom mestu rekonstruisao spomenik.

Nažalost, Jatić se u međuvremenu razboleo pa je ceo posao oko restauracije spomenika na sebe preuzeo Nemet uz nesebičnu podršku Udruženja potomaka ratnika iz Prvog svetskog rata i Crkvenog odbora obrovačke pravoslavne opštine koji su se samoinicijativno priključili akciji obnove Apolonijinog krsta koji za meštane predstavlja veličanstven zavet budućim generacijama o ljubavi, prijateljstvu, međunacionalnoj i verskoj toleranciji i ljudskosti.

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here