Sto godina bake Ljube

Životni jubilej

1
1036

Ljuba Berklović, rođena Šalajić, ugledala je svet 15. decembra 1919. godine u selu Vera 21 kilometar od Osijeka u Hrvatskoj, u opštini Trpinja.


Porodica se bavila poljoprivredom, a otac je imao i svoje stado ovaca koje je izvodio na pašnjak. Posle srećnog detinjstva došla je 1941. godina.

– Imala sam tada 21 godinu i ubrzo se učlanila u SKOJ (Savez Komunističke Omladine Jugoslavije) – počinje svoju priču baka Ljuba. – Bila sam u selu, zajedno sa mojim ocem Čedom, spona između pokreta otpora, partizana i ljudi koji su želeli da se odupru ustaškoj državi NDH. Morala sam biti jako oprezna, da me ne bi uhapsili, jer se znalo šta bi me čekalo u ustaškim zatvorima. Jednom prilikom su ustaše ušle u selo, skupili sav živalj u zgradi škole i posle ih terali u Vinkovce, a ja sam bežala od njih, kucala na razna vrata, ali me niko nije hteo primiti u kuću. Tada sam otišla na kraj sela kroz jednu baštu, sakrila se u jezercetu među trsku, bukvalno mi je samo nos ostao izvan vode. Srećom, ustaše me nisu pronašle, pa sam ostala živa.

 

– Bilo je rano proleće 1942. ili 1943. godine, već se ne sećam tačno. Tokom rata u selu sam upoznala i Josipa Jocu Berklovića, partizana iz Osiječkog odreda, koji je ratovao na Papuku. Posle oslobođenja 1945. smo se venčali i odselili u Osijek, gde smo dobili kuću i okućnicu na periferiji u delu grada zvan Retvala. Tu su nam se i rodile kćeri Slobodanka 1946. i Nada 1948. godine. Slobodanka, još kao dete, sa tri meseca života obolela od epilepsije, pa je ostala mentalno nedovoljno razvijena. Josip je bio komesar okružne milicije, a kasnije je počeo da obrađuje zemlju, u čemu sam mu puno pomagala i ja. Počeli smo da gajimo i cveće, pa smo usko sarađivali sa Gložanom, nedaleko od Palanke. Nada nam je završila za profesora engleskog jezika, stekla je i sertifikat na Kembridžu u Engleskoj i predavala je posle u osnovnoj školi u Osijeku.

– Muž mi je umro dve nedelje posle Josipa Broza Tita 1980. godine, tako da smo nas tri ostale same. Nada se uskoro i udala, rodila dvoje dece, kćerku i sina, i život je tekao svojim tokom. Ja sam svoj podredila negi moje Slobodanke, koja je bila vezana za krevet. Posle izbijanja rata u bivšoj Jugoslaviji, ostali smo u Osijeku, Hrvati nas nisu dirali (muž mi je bio Hrvat, izjašnjavao se kao Jugosloven, a u ratu partizan), ali smo osećali određenu netrpeljivost. Na kraju sam morala razmeniti kuću u Osijeku za manju u Baču. Tako smo 1993. godine uz pomoć kćeri Nade, koja se već ranije odselila sa decom u Srbiju, preko Mađarske stigli u Bač.

– Nada je dobila posao u Iloku, kao profesor engleskog jezika, pa se sa decom preselila u Bačku Palanku, gde je kasnije dobila posao u Gimnaziji. Godine 2006. prodala sam kuću u Baču, kupila drugu u Palanci i preselila se ovde sa Slobodankom. Moja bolesna kći je pre neku godinu umrla i oslobodila se patnji, a ja sam, eto, ušla u 100. godinu svog života.

Ljuba Berklović me je ispratila na svojim nogama, a ove godine će napuniti ceo jedan vek, preživela je i dobro i zlo, negovala je i čuvala bolesnu kći, a ovog proleća, u dalekoj Sloveniji, gde je životni put odveo njenu unuku, očekuje se i prvi praunuk. Mi želimo ovoj plemenitoj ženi da uživa u njemu i u budućim praunicima u zdravlju i veselju.

1 KOMENTAR

  1. Baka Ljubu poznajem licno … Jedna jako pametna , vesela, pozitivna i divna baka … 🙂 I poljubac za teta Nadu i nju… :-*

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here