Nikad nije kasno da čovek svoj od Boga dobijeni talenat razvije, pa čak i onda kada u mladosti odabere, ili mu roditelji nametnu profesiju koja nema puno zajedničkog sa, na primer, slikarstvom kao što se desilo Nedeljku Neđu Šušnici.
Ugostio nas je u svom prelepom domu u Paragama, gde u ove zimske dane Neđo slika (u društvu simpatično ružnog kučeta pokućarca i dva para golubova lepezana), dok ostali članovi porodice izbivaju iz kuće zbog posla, škole…
Nije retkost da ga posete drugari, da se podsete vremena kada je Neđo radio u plavoj uniformi u Bačkoj Palanci, da se prisete anegdota, našale, počaste odličnom kruškovačom za koju domaćin kaže da je ispekao njegov sin.
– Od malih nogu voleo sam crtanje, pa kasnije slikanje – počinje priču naš domaćin. – Naša porodica je od Bosanskog Grahova, bili smo i u Bosanskoj Krupi, pa na Kosovu gde sam ja i rođen. Imao sam šansu da upišem umetničku školu, pa i akademiju, ali prevagnulo je očevo razmišljanje da idem u školu za policajca, a i stričevi su radili taj posao…
– Kada sam bio u školi u Kamenici likovnu sekciju nam je držao akademski slikar, pravi pedagog, i on me je uputio u tajne slikarstva, u razne tehnike i rad ulja na platnu koje me je uvek privlačilo. Neki misle da posao policajca i umetnost ne mogu zajedno, ali greše. Još tada je bilo nas 4-5 policajaca koji smo išli na likovne kolonije i koji smo dobro slikali.
Neđo kaže da velik deo godine provodi po likovnim kolonijama koje prvenstveno imaju humanitarni karakter. Na koliko je kolonija u životu učestvovao ni sam ne može da izbroji, a, na primer, samo prošle godine bio je na njih 30-tak.
U januaru ove godine sedam dana je slikao na koloniji koju je organizovao Centar za decu ometenu u razvoju i pokazuje nam zahvalnicu koja mu je uručena 11. januara. Veli da kroz slikarstvo iskazuje svoju humanost prema svima kojima pomoć treba, a posebno prema deci.
– Gotovo da nema kuće u Paragama za koju nisam uradio ikonu sveca zaštitnika doma – nastavlja Neđo. – Ali, za razliku od onih koji su od oslikavanja ikona napravili posao ja to nisam hteo. Naplatim 5.000 dinara po ikoni, čisto da pokrijem troškove boja i platna. Poneki kolega slikar ume da se pohvali zaradom, a ja mu velim da oni imaju više novca, a ja više slika. Zna se da se čovek ceni po onome što ostavi iza sebe. Dosta sam izlagao, ali je možda vreme da napravim samostalnu izložbu. Mali problem je što imam malo slika kod sebe, pa moram da doradim, pa čak i da pozajmim neke svoje slike od sadašnjih vlasnika.
Neđo je od kuće napravio malu galeriju, ukrasio dom i stvorio prijatan kutak za ukućane, ali i goste. Kada smo ga posetili njegovi drugari: Božo, Bojan, Bato prvo su pogledali slike, a na zidovima, između ostalog, ikona Svetog Stefana, pa Kosovka devojka, Seoba Srba… U kuhinji portret jednog petla, a u spavaćoj sobi atelje, na pola puta ulje na platnu… Veli da mu je tako lakše, jer ne smeta ukućanima kada slika, a kada se umori samo se prevrne u krevet.
Kaže da je za sliku mnogo bitno kakav ram odabrati, jer pogrešan ram ume sliku da sakrije, a dobar okvir da je istakne. Kaže da je sada slikarima lakše, jer sve ima da se kupi, pa i gotova platna. Seća se kada ih je sam pravio pa na pripreme trošio skoro više vremena nego na slikanje.
[wonderplugin_slider id=117]
– Svojevremeno, živeli smo u Novoj Gajdobri pa kupili stan u Bačkoj Palanci, a biće tome preko dve decenije, prodali smo stan i kupili kuću u Paragama koju smo posle srušili i napravili nov dom – evocira deo životne priče Neđo.
– Roditelji skoro upokojene supruge imali su, a sada imaju naslednici, nekoliko jutara zemlje. Radili smo, sejali povrće, industrijsku papriku, bostan, bilo je posla, ali bilo je para. Navikao sam na Parage, lepo uređeno je to selo, dobri ljudi, ali ponekad mi zafali Palanka, varoš pa odem, nekada poslom, nekada onako, da me želja mine. Gde će sin, snaja, unučad, neka sami odluče, a ja se nadam da ću postati makar čukun deda – sa osmehom veli Neđo inače uvek spreman za šalu, ali i za ozbiljan razgovor.
– Davno sam počeo aktivno slikarstvo, pa sam svojevremeno vodio Likovnu sekciju pri Kulturno umetničkom društvu „Kosta Abrašević“ u Bačkoj Palanci. Sa Petrom Tomićem osnivam Udruženje likovnih stvaralaca koje po njegovom upokojenu nosi njegovo ime. Trudim se da decu i mlade nateram da razvijaju talenat koji svako od nas ima za nešto.
– Jednom sam u ovdašnjoj osnovnoj školi održao par časova deci, a trebalo je samo videti koliko većina od njih voli slikartvo, kako se interesuju za tehniku koju svaki slikar mora da savlada, a kasnije stvaraoci se razlikuju po idejama, specifičnostima, porukama koje šalju.
– Kada smo kod poruka, moram reći da onome koji gleda moj rad nikada ništa ne objašnjavam, jer publici treba ostaviti da svako pojedinačno prepozna poruku umetnika.
U ULS „Petar Tomić“ danas ima nas 5-6 slikara koji smo redovni na brojnim kolonijama, a na nedavno održanoj smotri amatera slikara iz cele Vojvodine, koje je održano u Sremskoj Mitrovici, jedna naša članica je pobedila među hiljadu radova isključivo zbog poruke „daj nam sunca“, što je respektabilni žiri i naglasio u obrazloženju nagrade.
