Igorova „prodavnica“ starih stvari

Opisao mi je vrlo slikovito svoj život kao talase koji su podižu pa spuštaju.

0
2983

Njegova prodavnica nalazi se nedaleko od pijace, na pedesetak metara prema centru Bačke Palanke. Naslonio ju je uz spoljni zid menjačnice i poslagao na klupe preko puta.


I tako već tri godine pedesetogodišnji Igor Vladisav iz Bačke Palanke prodaje sve, od igle do lokomotove po prosečnoj ceni sto, dvesta dinara.

Pričali smo pola sata. Za to vreme jedna žena je kupila dvoje starih cipela za “rad po bašti i oko kuće” za 200 dinara i dve prilično ožuljane, ali nigde uljubljene mesingane tacne za 100 dinara.

Stariji gospodin je pazario dve zbirke ljubavne poezije i dva udžbenika na nemačkom jeziku za 400 dinara. Bakica je kupila torbu za 100 dinara, a majka i ćerka staklene čaše za 300 dinara.

“Donosiš mu sreću”, rekla mi je Igorova majka Zlatica koja je često sa njim na mestu improvizovane trgovine, dodajući da ima dana kada ne zaradi ni dinar, ali ima i dana kada je zarada od 1.000 do 3.000 dinara, zavisno od toga šta ima u ponudi.

Ponekad me stid

Igor stvari često dobija od građana na poklon kada čiste tavan, podrum, kada nađu nešto što im smeta, ne treba više. Tada ga pozovu da dođe i odnese to. Bude tu svega, od garderobe pokojnog muža do starih kućnih aparata, slika dobijenih još za svadbu, pohabanih cipela, lonaca, plastike. Jedan deo nabavlja i sam, nerado obilazeći kontejnere.

Stid ga je često zbog toga. “Znaš kako, ja volim da kažem da postoje crni Cigani i beli Cigani. Ja mislim da sam beli Cigan. Naučen sam da pošteno radim i zaradim. Ponekad me bude stid kada zagledam kontejner, jer ja ne tražim hleb ili neke ostatke hrane već samo uzimam kese u kojima ljudi ostave garderobu ili neke stare stvari. Uostalom, nikada nisam ni mislio da ću se ovim baviti.

Završio sam četvrti stepen ugostiteljske, za konobara. Radio sam kod Pućana dvanaest godina, u čuvenim “Ciganskim noćima” u Novom Sadu dve godine. Tu sam posluživao mnoge glumce i sportiste. Siniša Mihajlović me je častio jednom sa 500 evra. Bio sam konobar čak u Tivtu i blizu Budve. Ali, kada mi je jedan gost, u ono vreme Miloševića, prislonio pištolj na čelo, rekao sam nikad više – priseća se Igor, motreći sa oba oka na svoju “trgovinu”.

Tri puta tokom razgovora je zaplakao. Uvek kad bi se setio razvoda od žene, pre deset godina. Kako kaže, od tada se spustio na niže grane, na “čergarenje”. “Nisam se nadao onome što mi je žena uradila, razveli smo se i sada živim sa mamom i bratom u stanu u staroj kući. Plaćamo kiriju sto evra. Nisam naučen da kradem, da petljam, da muvam, zato sam ovde i gledam da što poštenije zaradim taj dinar”.

 

 

Svaka roba ima svog kupca

Na klupama su složene knjige čija je cena uglavnom oko 100 dinara. Na zid menjačnice je naslonio drvenu policu. Tog dana kada smo pričali, na njoj su bile čaše za vino, komad 50 dinara, prastara pegla po ceni od 200 dinara, mikser na kom su ostali tragovi nečijeg fila za tortu 200 dinara, tacne po 50 dinara… I nekoliko pari raznoraznih cipela po ceni od 100 i 200 dinara.

Njegova ponuda se menja iz dana u dan, zavisno od toga šta mu ljudi poklone išta nađe oko kontejnera ili u njima. Nekada mu ljude i ponude da otkupi od njih neke stvari po niskoj ceni. Kupaca ima. Znaju da je staro, ali su svesni i da je cena od 100 dinara za cipele najniža moguća. Nisu gadljivi, voda sve opere. Ili što bi Igor rekao “Svaka roba, ima svog kupca”.

Puste želje

Pitala sam ga da li ima želje. Rasplakao se. Digao je u vazduh ruke, zazveketali su sat i teška narukvica oko levog zgloba. Hirurški čelik, kaže. Od istog materijala mu je i veliki lanac oko vrata sa priveskom krsta. U Boga veruje, prekrstio se, ali ga se ne boji. Ničega se ne boji, kaže, dok briše oči pune suza.

Poznanik koji je bio tokom razgovora tu, kaže da se Igor ipak plaši da mu majka ne umre, ali Igor samo odmahuje glavom na koju je podigao sunčane naočare i ponavlja “ne plašim se ja ničega”.

Čovek ko čovek, ima želja, ali njemu je najveća da otvori svoju kafanu. Svestan je da će to zauvek ostati samo želja, jer para nema. Opisao mi je vrlo slikovito svoj život kao talase koji su podižu pa spuštaju. On nekad na njima pliva dobro, a nekad ga, kao sve nas, potope.

Kad su sneg i kiša,“prodavnica” ne radi, u suprotnom svako jutro od 8.15 pa sve do posle 14, 15 časova. Njen “izlog” menja se iz dana u dan zavisno od toga šta je našao ili dobio. Ljudi ga poštuju, ali vole da se cenjakaju i probaju da još više obore cenu. Nekad uspeju, nekad ne. Zavisno da li je Igor gore na talasu, ili ispod njega.

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here