SMS. Sada već retro pisamca, jer odavno se prešlo u DM.
-Tu sam 14-og februara. (Na svirci toj i toj u lokalu tom i tom) Prosto, bio bi mi promašaj da dođem u Tvoj grad a da ne vidim taj Osmeh Drag. Smajli.
Eto, SMS, pa još i u rimi.
-Vidimo se, naravno. Nisam zaljubljena, te mogu dođi tad. Smajli.
-To je lepo. Dođi da se zaljubimo. Namig.
Kakva fora! Zaljubiti se baš na Dan Zaljubljenih u tami nekog bara dok se senke priljubljene jedna uz drugu njišu uz neke slatkaste melodije. Iiii, rez! Seci! Stop! Jok, bre, pa ne ide to tako!
To što neko misli da je sve završio potplaćivanjem čokoladama nekog malog Kupidona što ide naokolo gologuz i maše strelom i što ima oči jednog vilenjaka i pojavu koja sa sobom nosi tone šarma… žao mi je, ali, nikako!
Moraš, bre, da me vodiš u bioskop i da satima posle u šetnji pričamo o filmu. I da me zadirkuješ zbog te šiške koja mi stoji baš onako kako ne želim, pa se nerviram a tebi је to najsimpatičnija stvar na svetu. I da kao, krišom od mene, a ustvari da čujem, nagovaraš svog psa da mi skače u krilo.
I dođeš po mene u vetrovit dan sa zmajem u rukama i uz osmeh pričaš mi kako vetar uvek možeš, bez obzira na to u kom smeru duvao, okrenuti u svoju korist. I da guraš moj bicikl da ne bih ja, dok šetamo jedno pored drugog i da briga te baš što ti se one žene prekoputa ulice smeju jer bicikl je ženskast, ima korpu i cveće u istoj i dreči na njemu ta boja jorgovana. Da izvadiš iz džepa paklicu papirnih maramica i daš mi, jer ne mogu tako da mrcvarim jednu maramicu i da trunim je po sebi ili vučem po torbi toalet papir, ne može to tako, princeze moraju da imaju mirisne papirne maramice. Da vodiš me da đuskamo.
A sutra već da poranimo po zbirku poezije Lakićevićeve. One njene koju nemam. I da šarmiraš moje drugarice pričajući im o tom kako sam najdivnija cura koju si upoznao, dok im otvaraš vrata kafića u koji svi razdragano ulazimo. Da mi praviš pletenice od kose, iako nemaš pojma i nikada to nisi radio. Da me zoveš u jedan iza ponoći i kažeš kako evo jutjub pušta moju plejlistu koja je ostala od prethodnog puta kada sam bila kod tebe i dodaš da ćes lepše da zaspiš i ništa, da samo si hteo to da kažeš, eto. Da preneseš me preko barice koja je ostala nakon kišnog dana bez obzira na to što sam u gumenim čizmama i neće mi biti ništa. Da radiš sve blesavo i neplanski. Da mi mnogo lepo pričaš i da me mnogo lepo slušaš! Eto, baš tako!
Ne ide to- dođi. I, puf- zaljubiću se!
A i ta svirka nije na 14-og februara, nego nekoliko dana kasnije. I to je omašio. Namig.
