Palanački slikari: Nenad Devrnja

Nenad je jedan od osnivača ULS u Bačkoj Palanci, zajedno sa pokojnim novinarom, pesnikom, slikarom, kako on isitiče, pre svega dobrim čovekom, Petrom Tomićem, čije ime danas nosi Udruženje.

„Kada sam odlučio da ostavim, koliko toliko, siguran posao i nastavim da živim od umetnosti, odnosno slikarstva, mnogi su bili skeptici i govorili da je to ludost. Mada sam i do tada dosta slika i ikona radio po narudžbini, nisam mogao, a da se ne setim stare anegdote u kojoj otac pita sina: „Lepo je što ćes biti slikar, ali od čega ćes živeti?“. Ipak uz podršku supruge kojoj sam neizmerno zahvalan, krenuo sam tim neizvesnim i trnovitim putem i danas mogu reci da mi nije žao. Godine su se nakupile, a ja sam morao još mnogo toga da uradim i to je bio jedini način, jer radeći u fabrici koja se gasi, nije bilo drugog izbora da ostvarim svoje želje“, kaže Nenad.

„Ni danas ne znam da li je ta odluka bila ispravna, jer naročito u ovoj zemlji živeti od slikarstva je veoma teško i nesigurno i ipak moraš znati gde su ti mogućnosti. Sigurno znam da sam proveo najlepše godine života radeći ono što me ispunjava i sto najviše volim, a to je, morate priznati, najveci dar i blagoslov“, ističe ovaj umetnik.

[wonderplugin_slider id=64]

 

„Nema veće radosti od one kada ljudi dolaze da kupe ili naruče vaše delo, delo u koje ste utkali svoju dušu, znanje i umeće koje ste sticali godinama, i to baš od vas, jer vas cene i žele da ono što ste stvorili“, kaže on.

---

„Slikanjem, odnosno crtanjem se bavim od najranijeg detinjstva, kada je to bilo neko mnogo lepše, bezbrižnije i srećnije vreme. Svi smo bili isti, polugoli i bosonogi, ali smo imali velike livade, prašnjave ulice i naravno stripove. Sa stripovima je počela i ljubav ka crtanju i tajanstvenim svetovima avanture. Čvrsto sam resio da postanem strip-crtač, da stvorim svoje junake i čak sam objavio nekoliko tabli stripa i karikatura. Ali strip je počeo polako da se gasi ustupajući mesto novim tehnologijama, video-igricama i internetu. Deca nisu više morala ići na ulicu ili parkove da se igraju rata, vec su to radili iz svojih udobnih stolica. Kako bilo, napuštam strip i počinjem da se bavim ozbiljnije slikarstvom, gledam, čitam i nabavljam literaturu, mada i danas moje slike imaju oštriju notu i liniju koja je ostala pod uticajem stripa“, seća se ovaj umetnik.

„Počeo sam ozbiljnije da slikam negde 80-ih godina, a ikone uoči burnih dogadjaja na tlu bivše Jugoslavije, kada se naš narod verski osvešćivao i počeo masovno da slavi svoje „zaboravljene“ svece. Bilo je to vreme preokreta i ja sam na nagovor gospodina Vase Šijakova, izobrazio svoju prvu ikonu. Tada sam i dobio neke novce, a posle su došli njegovi prijatelji i tako je sve počelo. Žao mi je što nisam vodio neku ozbiljniju evidenciju, ali znam da je to ogroman broj slika, ikona, crteža i ostalih radova“, kaže Nenad.​

---

„Slikarstvo kojim se bavim je pretežno realizam sa primesama romantizma ili nečeg sličnog koje možda i nesvesno dodajem svojim slikama. Ipak najviše radim po narudžbini i to većinom ikone i slike sa istorijskim motivima, mada mi ni ostali stilovi rada nisu strani, kao eksprezionizam ili moderna umetnost. Zbog toga verovatno i opstajem i umem reći za sebe da sam zanatlija, a ne umetnik. Dug je i nedokučiv put do istinskog umetnika, to samo retki i odabrani mogu postići. Nazalost danas svako ko okači nekoliko bezveznih radova na internet smatra i zove sebe umetnikom“.

– Kako on priča slikanje je usamljenički, isposnički posao. Uglavnom si sam u svom ateljeu, sa svojim platnom i bojom i večitom dilemom, da li je to baš ono sto si želeo da naslikaš. Verovatno je većina slikara nezadovoljna onim što stvori, smatrajući da uvek može više i bolje i dok je tako, to je dobro, jer te tera na rad i usavršavanje. Upoznao sam mnogo početnika kojima ne smeš reći nijednu reč kritike, prošto smatraju da su dostigli već svoj maksimum, i da za njih nema tajni.

---

 O ULS „Petar Tomić“