Srčani udar vs proleće u januaru

0
581

Sve u svoje vreme.

Nije ni jedna izreka bez osnova pa ni ova. Udavilo me ovo proleće u januaru. Paralerne realnosti koje sam danas obišla samo zbog neprilično visoke temperature su osnov za srčani ili moždani udar. Ne postoje meteoropate.  Shvatila sam. Promena vremena ne utiče na naš organizam i nije temperatura ta koja vam remeti rad srca. Mirisi. Mirisu su krivi.

Svaka promena godišnjeg doba ili nagli pad i porast temperature u vazduhu izmene koncetraciju vlažnosti i molekula pa se pri samom buđenju prisetite poljupca u sumrak na Novosadskom keju. A prisetite se pomoću mirisa koji su suludo sveprisutni i jaki. Čak vam se vrate slike nekih događaja koje ste odavno zaboravili i zaturili u registratoru duše. I nemerljivo brzo se menjaju sećanja i javljaju zvuci koraka na putu do škole, osmeha poznatih lica, dodira milih ruku, nespretni koraci prvenca, mekana deka i sve to nekako sklupčano i intezivno u predelu obraza, vrata i ušiju. Sećaju vas mirisi vlažnog lišća, zvukovi i frekvencije vetra, dodiri vazduha. Kompleksno mešanje osećanja i sećanja dovodi do stezanja u grlu i srcu.

Danijela Zeljković je zaljubljenik u pisanu reč. Događaje i situacije u kojima se zatiče opisuje iz svog ugla u blogu „360 stepeni“.

I shavtila sam danas.

Ne umire se od promene vremena. Ne umiru srčani bolesnici zbog par stepeni više. Umire se zbog mirisa koji vraćaju uzalud sakrivene ljubavi, zbog sećanja na voljenu u beloj haljini sa tilom na trepavicama dok izgovara sudbonosno da, umire se jer je vaša polovina otišla pre vas, umire se zbog naleta melodije, sinfonije veselih osmeha i trenutaka sreće koju su davno proživljeni, umire se zbog žalosti i neživljenja. Umire se zbog nostalgije i nezadovoljstva, umire se zbog činjenice da su samo sećanja nošena prolećem u januaru jedino opipljivo u sadašnjem trenutku jednog srca.

Umire se zbog gimnazijske ekskurzije i zvuka talasa Sredozemnog mora na terasi
sobe broj sto šezdeset i nešto. Umire se zbog neuzvraćene ljubavi i mirisa
njegovog parfema. Umire se od tuge koja se utkala u jednu mili sekundu vašeg
uzdaha obojana svim sferama vašeg života za kojim žalite.

Dok slike samo lete, škljocajući na platnu sve ono što vas je činilo nekad.

I ako nema ničega da vas čini ovde i sad, umire se prelako.

Stegne i mene, u grudima, u mislima. Stegne al nekako se rado vratim u prošla
vremena. I više sam fascinirana kako je to uopšte i moguće osetiti i doživeti, nego
zbog samog doživljaja davno prošlog događaja. Dok pletem kiku i savladavam
kovrdže jedne devojčice, tinejdžerski gel na prstima preseca stomak jer je neko
nekad mirisao tako. I ne znam ko. I ne znam kad al znam osećaj koji je izazvan u
momentu, znam jer ga srce prepoznaje, već je sve to jednom mirisalo. I zato hoće
da pukne ako nema ko da vam zamiriši sad.

Ako ste nakad negde nastavili a niste trebali, ako nekad negde niste dovoljno dugo
stajali koliko je ono htelo, desiće se da prepukne od tuge i želje koja nije ispunjena.
Zareži u srcu ta čudnovata misao i sećanje. Ako putovanje zvano život shvatite kao
veliku i pravu avanturu, sećanja će biti radost i mili momenat u kom se zastane i
uživa. Ako vas obliva tuga i nezadovoljstvo, sećanja će biti dokaz neusaglašenosti
duše i svega što ste u životu radili. Tada može da vas ubije jedan običan prolećni
dan u januaru. Za mene je on i dalje dan na dar a tako znam da je moje putovanje
obeleženom destinacijom koja vredi svega.

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here