Zorka Lazić: Rođena u Neštinu, unuka Svetozara Miletića

0
996

Očevo imanje otišlo je na srbovanje, muž je bio takav, ne mogu i da hoću drugačija biti – zapisala je. Bila je sinovica Svetozara Miletića i žena književnika i novinara Sime Lukina Lazića.


Imala je samo 24 godine kada je ostala udovica sa četvoro dece. Sudbina se poigrala njenim životom, pa je od bezbrižne, srećne i imućne žene odjednom postala neko ko sledećeg dana možda neće imati ni koricu hleba na stolu. Ali, Zorka Lazić nije dopustila da se to dogodi. Hrabro se usprotivila svim olujnim vetrovima, sačuvavši kormilo u svojim rukama.

Rođena je 1880. godine u vojvođanskom mestu Neštin, kao ćerka bogatog trgovca i posednika, sinovca Svetozara Miletića. Startna pozicija je obećavala da će sve što poželi i dobiti. Roditelji su mnogo ulagali u njeno obrazovanje, jer su prepoznali da raskošnim talentima pleni ta radoznala i marljiva devojčica. Volela je da čita, lepo je pevala, vešto je vezla i od ranih dana pisala za „Zastavu“ i „Ženski svet“, skrivajući se iza pseudonima.

Završila je Višu školu u Slavonskoj Požegi kao odlična učenica i pripremala se za ozbiljan književni rad. Uz sve to, Zorka je zračila i fizičkom lepotom, a njena harizma je svuda bila primećena. Imala je 20 godina kada se udala za književnika i novinara Simu Lukina Lazića, urednika satiričnog lista „Vrač pogađač“.

Skladan brak dvoje istomišljenika nije trajao dugo, jer se bolest isprečila između njih. U trenutku kada je Sima preminuo (1904), a Zorka ostala mlada udovica sa četvoro dece, materijalni problemi su je ozbiljno pritisli, jer je zbog „Vrača“ zapala u dugove. Pre toga su finansijski krah doživeli njeni roditelji, pa je Zorka sada preuzela brigu i o njima i o sestri. U želji da sačuva časopis, koji joj je Sima ostavio u amanet, pokušala je da izda kalendar, ali se tu dodatno uplela u nevolje. Iako se još tokom Siminog života dobro nosila sa administrativnim poslovima, imala odlične ideje i volju da sve bude kako je njen suprug želeo, pretplate za list su bile neredovne, pa je Zorka jedva sastavljala kraj s krajem. Otac je bio nesrećan što se salva nesreće obrušila na leđa njegove ljubimice i ubrzo je preminuo. Bili su to teški dani, ali ona se nije dala.

 

Nezaboravni aforizmi

Zorkin suprug Sima Lukin Lazić je bio publicista, novinar i književnik. Rođen je u Bosanskom Brodu u trgovačkoj porodici, koja je zbog očeve antiturske propagande morala da pobegne u Srbiju. Bio je momak kada se kao dobrovoljac prijavio za Srpsko-turski rat, ali je odbijen zbog bolesti. Igrao je u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu, u Beogradu i Zagrebu radio kao novinar, objavljivao istorijske, književne, humorističko-satirističke i nacionalno-političke tekstove. Njegovo najpoznatije delo je „Srbi u davnini“. Vodio je polemike sa frankovačkom štampom u Hrvatskoj, uređivao zagrebački „Srbobran“, a zatim humorističko-satiristički časopis „Vrač pogađač“ koji je pokrenuo u Zagrebu 1896. godine, da bi ga preneo u Novi Sad.

Jedan od poznatih aforizama objavljenih u ovom ilustrovanom, šaljivom listu, koji opstaju kroz vreme, glasi: „Nema plaćenih novina. To i jeste zlo, jer postoje samo potplaćene“.

Pošto je uspela da sakupi pristojan miraz za sestrinu udaju, odlučila je da se posveti „Vraču“ i da ga pošto-poto oslobodi dugova. Nije bežala od teškog rada, jer je imala jak motiv. Danju je radila na časopisu, a noću vredno vezla, ne štedeći ni ruke ni oči. Zahvaljujući ručnim radovima, uspela je da zadrži list, a pritom ga uspešno i uređuje. Međutim, zlatni trenutak nije potrajao. Pretplate su postajale još neredovnije, a izdaci su se nagomilali, pa je posle osam godina Zorka rekla: „Dosta mi je!“.

Želeći da objasni razloge povlačenja, napisala je otvoreno pismo, adresirajući ga na sve one koji su pratili i voleli „Vrač“, ali i na one koji su doprineli njegovom propadanju. Naglasila je odmah na početku da joj nije dosta borbe i rada, jer bi bez toga njen život bio nesnosan i pust.

„Ja volim takav život. Ja sam ga sama izabrala. Još onda, nad otvorenom rakom moga Sime, ja sam bila s time na čisto, da od tog dana za mene nastupa drugi život, život u kojem iščezava sve moje lično, a ostaje: rad i borba, ostaju moja deca, narod moj i bližnji moji. Zbog njih sam htela da živim, zbog njih sam prelomila svoje ja: ugušila sve svoje lično u dobu kad sam tek počela živeti – zbog njih sam izabrala ovu stazu. Ja sam znala da je ta staza trnovita, ali me je baš to trnje privlačilo, nisam se imala čega bojati: obula sam se strpljivosti i istrajnosti, oružala jakom voljom koja sve prepreke ruši – voljom za rad, ogrnula se nadom, uverenjem da ću stići na cilj…“, započela je Zorka svoje pismo.

Priznala je da joj nije bilo lako tih osam godina, jer je trebalo mnogo filozofije i fizičke i mentalne snage da se izdrži sve zakulisno, da se izbori sa svim zlim duhovima koji su je pratili. Radila je i kao administrator i kao urednica, brinula o korekturi, pisala tekstove. Sve je to mogla i dalje, ali ne i da crveni pred radnikom kada nema da isplati račun. Bolelo ju je što „Vrač“ dva dana stoji složen u štampariji, a ne može da se štampa, jer ona traži jemca za menicu, a nema ga.

Radila je i do 18 sati dnevno samo da bi podmirila rashode, nemajući vrlo često da kupi ni lek za bolesno dete. Nije tražila pomoć ni od koga, ali ju je, zapisala je, bolelo što se niko nije ni zapitao kako joj je. Odrasla je u imućnoj porodici, a sada je morala da se odrekne i sna i hrane, samo da bi sačuvala „Vrač“ koji je njen muž toliko voleo, a ona verovala da znači srpskom narodu, koji je i njoj bio preči od svega.

„Ne čudite se i ne sumnjajte: od malena mi se to u dušu upijalo, jer mi otac beše takav – ta, njegovo je svo imanje na srbovanje otišlo, muž mi je u tom radu i skrhao snagu svoju, pa ne mogu i da hoću ni ja drugačija biti“, objašnjavala je Zorka.

Ali, više nije mogla da crveni zbog dugova, pa je otvoreno napisala da ako joj se do kraja godine ne isplati sav novac, „Vrač“ više neće postojati. Pismo je urodilo plodom. Mnogi imućni rodoljubi su odlučili da joj pomognu da se dugovi od pretplate vrate, čime je časopis mogao da nastavi život. Na veliku radost, ali i korist srpskog naroda. Tako je Zorka nastavila misiju koju je njen suprug Sima započeo 16. januara 1896, kada je izašao prvi broj „Vrača“. Ova riznica aforizama se poslednji put našla u rukama čitalaca 14. jula 1914. godine.

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here