Tako je oslovljavaju svi koji poznaju snagu njenog duha i upornost kojom je postigla to da bude akademski obrazovana slikarkaa i zlatna sportistkinja.
Kada se 5. februara popela na vrh sveta, osvojivši zlatnu medalju na Svetskom paratekvando prvenstvu u Antaliji, dvadesetčetvorogodišnja Dejana je dodala još jedan biser sportskoj ogrlici Srbije, obradovala trenera i klub, a jednom dečku je srce htelo da iskoči iz grudi. Toliko je Suljo Keranović (23) bio uzbuđen i ponosan na svoju djevojku.
U junu će biti prva godišnjica njihove veze, njihov prvi susret je bio slučajan, a ispostaviće se sudbonosan.
“Dok sam čekala autobus s prijateljicom, vidjela sam jednog dečka koji je gledao u mene i primietila sam da je osoba s invaliditetom. Prišla sam mu, pružila osmieh umesto ruke. Saznala sam da je iz Sarajeva, da je student master studija na Fakultetu političkih znanosti u Sarajevu, pohađa jednogodišnju akademiju ‘Schüler Helfen Leben’ i volontira u četiri organizacije. Oduševila sam se kada je rekao da je trenirao fudbal, stoni tenis, kuglanje i biciklizam, pa sam ga odmah pitala bi li trenirao tekvando. Rekao mi je da je na studentskoj razmeni i da je to njegov posljednji dan u Novom Sadu. Razmenili smo brojeve telefona, otišli svako na svoju stranu, a ja sam, priznajem, bila malo tužna”, ispričala je Dejana.
Prošla su četiri meseca, i onda joj se javio porukom na Instagramu. Krenuli su da se dopisuju, Suljo je došao u Novi Sad i tako je počela njihova priča, koju, na svojevsrtan način, pričaju i njihove zajedničke fotografije koje objavljuju upravo na Instagramu.
“Naša ljubav nam je inspiracija za fotografije koje objavljujemo na društvenim mrežama. Pokušavamo razbiti predrasude o osobama s invaliditetom. Nije sramota imati invaliditet i možemo biti sretni bez obzira na to što smo ‘drugačiji’. Imamo i naš cilj, a to je da motiviramo ljude oko nas i da im ukažemo na to da je u životu najvažnija sreća”, Suljine su riječi.
Danas zajedno treniraju u klubu “Gitros”, u kojem je Suljo postao novi član tekvando porodice. Izlaze, druže se, upoznaju nove ljude, putuju, a kad su kod kuće, Dejana ga uči da slika.
“Mnogo se smijemo i imamo sličan smisao za humor. Tako se šalimo kako je njemu mnogo lakše slikati jer mu je sudbina dala jednu ruku, kojom umije tako lijepo da me zagrli”, kaže Dejana.
Ipak jednom fotografijom, odnosno komentarom koji je prati, Dejana i Suljo su poslali jaku poruku svima nama.
“Nama nisu potrebne ruke da bi se zagrlili. Mi se grlimo srcem!”
