Janko Kerekeš, dvadesetsedmogodišnji momak, rodom iz Bačkog Petrovca, nakon saobraćajne nesreće u kojoj je teško povređen pokrenuo je Jutjub kanal kako bi upoznao ljude sa svojom životnom borbom, motivisao druge, ali i pronašao lekara koji bi mu pomogao.
Koliko život može biti nepredvidiv, pokazuje i sudbina ovog mladog momka, koji je odlučio da svoju priču nesebično deli sa ljudima, a sve je počelo pre četiri godine, kada mu je pad sa motora promenio život iz korena.
[wonderplugin_slider id=75]
– Kupio sam motor tri dana pre nesreće i želeo sam da odem na more. Pripremao sam se za takmičenje u bodibildingu i bio sam potpuno zdrav i fizički spreman. Nisam bio neiskusan vozač. Tog dana, krenuo sam u Bačku Palanku. Bilo je neko vreme bezveze, malo je i kiša padala, pa sam ostavio motor kod prijatelja u Čelarevu. Hteo sam tu da prenoćim. Većao sam, da li da krenem, i opet je sinulo sunce… tad sam nastavio put. Došao sam u Bačku Palanku oko 17 sati, stao na semafor, a ispred mene je bio čovek na trkačkom biciklu. Pali se zeleno svetlo, i prebacujem se da krenem, a biciklista je i dalje ispred mene. Auto mi ide u susret i polako kočim, vidim ga, ali ne izbacuje žmigavac. Smotao je u levo i udari me sa strane u levu ruku, i smrskao mi lakat, a rezervoar od motora, mi je povredio creva i slezinu. Skliznuo sam sa haube, bio sam u nesvesti, i tada sam zadobio prelome na nozi. Nakon toga, 20 dana sam bio u veštačkoj komi – počinje svoju priču u jednom dahu.
Kaže da je bio na korak do smrti i da se seća dok su ga vozili na kolicima u Kliničkom centru Vojvodine, da nije mogao da dođe do vazduha, ali da su mu reči budućeg prijatelja ostale zacrtane.
– Video sam momka iznad mene. Kasnije sam saznao da je to medicinski tehničar. Imao je tetovirano slovo “J” iznad uva, i po tome sam ga zapamtio. Pitao sam ga “Hoću li preživeti?!” Nisam mogao da se nadišem vazduha, a stomak mi je bio modar. Kazao mi je da hoću, jer sam mlad i jak… Kasnije mi je često dolazio u posetu i tako smo se združili i postali prijatelji. Zvao sam ga “Janko”, na počektu jer nisam mogao da pamtim imena, a njegovo ime je Branko Mučibabić – kaže naš sagovornik.
Kada je došao sebi nakon 20 dana provedenih u komi, pomislio je da su povrede nastale prilikom odlaska na more…Roditelji su mu objasnili šta se desilo, i njegova memorija je bila sve bolje.
– Dolazio sam sebi i shvatio kakve povrede imam. Ostao sam i bez lakta, slezine, sa ozbiljnim povredama noge i skraćenim debelim i tankim crevom. Čekalo me je 20 operacija i dug period oporavka – kaže Janko.
Operacije su trajale i po osam sati, a doktori su govorili da postoji jedan odsto šanse da ostane živ. Treninzi i zdrav način života koji je vodio pre nesreće pomogli su da izgura sve operacije koje je imao.
– Najviše mi je pomogla majka, a najviše boli to što me je ispratila živog i zdravog, a samo nekoliko sati nakon toga zvali su je da joj kažu da ne znaju hoću li preživeti. To mi je bilo najgore, i ona mi je bila najveća podrška – priča naš sagovornik.
Rehabilitacija je kaže išla postepeno, prvo je bio u krevetu, potom u kolicima, pa štake, a nakon toga i plastični gips pa hodanje… Sve je to trajalo dve godine.
– Sve me je bolelo. Nisam mogao vrata da otvorim. Otišao sam u bolnicu sa više od 100 kilograma, a izašao sam sa 60. Terao sam sebe da vežbam. Učio sam ponovo da hodam, sve iznova… To su bolovi koji se ne mogu rečima opisati… Potom sam počeo trenirati, najpre kući, a potom u novosadskoj teretani.
U međuvremenu sam imao još jednu operaciju posredstvom koje su mi izvadili kompletan lakat, ostala mi je podlaktica, nadlaktica i mišići… Kost udara u kost i to me boli, ali dobio sam neke funkcije ruke, da mogu da je privučem ka sebi. To je čudan osećaj, mozak zna kako treba ali ruka ne ide u tom pravcu…Postoji mogućnost da se ugradi zglob ali moraju da se buše i jedna i druga kost, što ukoliko telo ne prihvati može dovesti do trovanja. Mada u inostranstvu su drugačije mogućnosti, ali ne znam, nisam upućen, te bih ovom prilikom zamolio sve one koji znaju da mi daju savet, rado ću sve pokušati i saslušati kako bih osposobio ruku, i umanjio bol koji je konstantan. Nekada me ruka boli manje, a nekada više, ali ne prestaje – kaže Janko.
Povrede ga ne sprečavaju da pet puta odlazi u teretanu u Novom Sadu kako bi poboljšao svoje zdravlje.
– Na početku sve je bilo na silu. Ali kako sam ojačao, tako je išlo lakše. Primećivao sam napredak, svaki dan. U međuvremenu sam pokrenuo jutjub kanal, kako bih motivisao sve ljude da krenu da vežbaju. Na tom kanalu govorim ljudima šta sam prošao, kako vežbam i želja mi je da ih motivišem. Ako mogu ja da treniram sa ovakvim povredama, mislim da drugi ne bi trebalo da imaju izgovore. Istovremeno se nadam da će taj kanal videti i neki lekar koji bi mi pomogao da saniram povredu ruke – kaže on.
Njegov invaliditet prelazi 55 odsto, i procenjeno je da je radno nesposoban. Završio je Srednju mašinsku školu, i upisao fakultet, smer Menadžer finansija na Edukonsu, jer želi dodatno da se školuje.
Svojoj generaciji i mlađima želi da poruči da čuvaju svoje zdravlje.
– Sve na ovom svetu bih dao da vratim taj dan, ali ne mogu. Sada sam dobio drugu šansu i ne želim više da provociram život. Deset merim jednom sečem što se tiče svega, pogotovo kada je reč o rizičnom ponašanju. Sada su to meni sve gluposti i sve je to sada nebitno. Želeo bih da treniram i da odem na takmčenje i voleo bih jednog dana da imam svoju teretanu – zaključuje naš sagovornik.
