Zamislite jednog malog dečaka, ili devojčicu, od oko 4-5 godina, kako šeta ulicom sa ocem ili majkom. I sad zamislite da se uz zid jedne kuće, kuda oni prolaze, stiska jedna osrednja, zelena žaba. Kako oni prilaze žaba počinje da skače, ne previše drsko, onako malo nakrivo kao da pokušava da prodje kroz neku nevidljivu rupu na zidu. Sve u svemu, tipično žablje ponašanje, kada neko prolazi njenim sokakom.
I sad zamislite da to dete ugleda žabu, i njeno čudno ponašanje i da se uplaši, zastaje, vuče roditelja unazad, pokušava da se sakrije ili ode na suprotnu od „žablje“ strane.
Ako roditelj uopšte ne primeti detetovu reakciju, zanet nekim svojim mislima, i samo povuče uplašeno (ili prestravljeno dete) napred, pitanje je da li će se dete plašiti žabe manje ili više, i šta će uopšte zaključiti iz roditeljskog ponašanja?
Moguće je da bismo svi, kao deca, u tom slučaju zaključili da naša osećanja nisu važna roditelju, a samim tim ni mi, i da bi strah ostao isti ili veći zbog svesti da sami moramo da se borimo sa svojim strahovima.
Zamislite sada drugu situaciju, roditelj primećuje dečiji strah i hvata ga u naručje da ga „spasi“ od „opasne situacije“ (ili da se i sam boji žabe i sa detetom pobegne), kako se to može odraziti na dete? Sjajna Džeki Šif, u svojoj knjizi Čitači katekse, kaže da ako se dete plaši i ne može da zaspe jer misli da se tigar sakrio ispod kreveta, najveću grešku pravimo ako podvirimo pod krevet da dokažemo suprotno, jer tako ostavljamo dete u uverenju da je zaista moguće da se tigar podvuče pod krevet.
Primenjeno na ovaj slučaj, svaki akt „spašavanja“ deteta od žabe upućuje na to da je žaba zaista opasna, samim tim detetov strah će biti veći. Ili se može pretvoriti i u fobiju.
Sledeća situacija bi bila da roditelj izgrdi dete, ili čak osramoti! Verujem da već imate razna scenarija u glavi tipa: „Toliki magarac pa se boji tako male žabe!“ Ili čak: „Nemoj da me sramotiš! Moj sin da se boji žabe!?“ U tom slučaju dete će imati veoma jaka neprijatna osećanja stida i krivice kojih će želeti što pre da se oslobodi. Obzirom da je u ranom uzrastu naše mišljenje o sebi jako povezano sa reakcijama naših roditelja na naše ponašanje mi ćemo pokušati da učinimo sve da se rešimo neprijatnih osećanja stida i krivice.
U zavisnosti od odnosa sa roditeljem dete će možda pokušavati da sakrije strah ili ga pretvoriti u aresivnost (mrzeće žabe, možda ih i ubijati).
I na kraju, zamislite da roditelj primeti dečiji strah, skloni ga na sigurno, zagrli, čučne da njgove oči budu u ravni detetovih i da ga pita: „Da li si se to ti uplašio žabe?“ Da mu dalje kaže: „U redu je, ljudi se nekad uplaše žabe. Ali vidi, žaba je mala i ona ne vidi dečaka, ona samo vidi ove tvoje velike noge kako gaze i njoj su opasne, jer je mala. Ja milim da se u stvari žaba plaši tebe.“ Kad postane siguran da se dete smirilo i razumelo, zamislite da pita: „Da li sada želiš da prodjemo pored žabe ili da je zaobidjemo?“ Šta god da dete odgovori roditelj se složi i nastave dalje.
U ovom slučaju sva je prilika da će dete biti smireno i ohrabreno, takvo će verovatno početi da eksperimentiše, da sve više prilazi žabi dok ne savlada strah i o svemu će izveštavati roditelja svesno da će dobiti podršku.
Dete ili odrasli, razlike nema, jer svi imamo to isto dete u sebi kakvi smo nekada bili. Žaba ili nešto drugo, nema razlike, svima nam treba podrška u prevazilaženju bilo kog straha.
