Koliko nas je koštalo NATO bombardovanje?

0
432

Ni 20 godina kasnije ne znamo koliko nas je precizno, u parama, koštalo 78 dana bombardovanja. Procene se kreću od 30 do 100 milijardi dolara, piše RTS.


Naravno da je svaki rat preskup i naravno da cena rata ne može da se izrazi samo u novcu.

Završni račun 1999. godine ni 20 godina posle nije napravljen.

Američki „Džejms divens vikli“ objavio je da su bombe koje je NATO bacio na Srbiju tokom 78 dana bombardovanja koštale čitavih 2,5 milijardi dolara.

Isti izvori tvrde da je toliko posle potrošeno na humanitarnu pomoć.

A da li smo mi izračunali koliko nas je u parama, koštalo ovih 78 dana?

„Kada je rat, na cifre i na dolare se mnogo ne gleda“, kaže profesor Ekonomskog fakulteta Jurij Bajec.

„U ratu se gledaju politički postavljeni ciljevi. I u tom smislu niko nije zbrajao te dolare i koliko je to koštalo“, dodaje Bajec.

Profesor Bajec bombardovanje je dočekao u zgradi Vlade Srbije kao član ekspertskog tima tadašnjeg premijera Mirka Marjanovića.

Ekonomistu Milenka Dželetovića, bombardovanje je zateklo na dugoj lokaciji.

„Tada sam bio postdiplomac Ekonomskog fakulteta u Beogradu i asistent na Ekonomskom fakultetu u Prištini. A zateklo me je u rodnom Uroševcu na Kosovu i Metohiji“, priseća se Dželetović.

Goran Pitić, koji je u zgradu Vlade ušao posle demokratskih promena kao ministar za ekonomske odnose sa inostranstvom, te godine bio je vanredni profesor na Ekonomskom fakultetu.

„Čuo sam fijuk granate ili rakete, pošto su moji tada živeli na Vidikovcu. I tada su gađali Straževicu. I to je negde išlo iznad glave“, prisetio se Goran Pitić.

Samo za bombe NATO potrošio 2,5 milijarde

Svoj trojici je još prve večeri bombardovanja bilo jasno – završni račun 1999. godine dugo će se praviti. Jer, samo 24. marta NATO je na Srbiju sručio bombe, koje su koštale 44 miliona dolara.

Uništeni deo toplane „Novi Beograd“ (arhivska fotografija)

Do 10. juna ceh se popeo na 2,5 milijarde. Analiza „Džejms difens viklija“ pokazala je da je trošak za gorivo NATO avijacije samo u prvih sedam dana bio 150 miliona dolara. Za Srbiju je ceh bio mnogo veći.

„Bombardovanje i NATO agresija je predstavljala završni udarac za veoma oštećenu i po mnogo čemu izmučenu privredu. Jer, živeti izolovan je nešto što je najgore i tu su mogućnosti veoma ograničene, kakve god se ekonomske politike vodile“, kaže Bajec.

Da i privreda, a ne samo čovek pamti bombardovanje ističe Goran Pitić. Za ekonomiju je to, posle sankcija, bio dodatni teret.

„Bilo je to vanredno vreme u kome, posle uništavnja energetskih kompleksa, nije postojala mogućnost da se dobiju sredstva za poljoprivredu. To je bilo vreme nedostatka konkurencije, tržišnih signala“, kaže Pitić.

Prema analizi koju je 2000. godine objavila tadašnja nevladina organizacija G17, ukupna šteta od bombardovanja iznosila je 30 milijardi dolara.

Uništena je infrastruktura u vrednosti od 800 miliona dolara. Porušeni su privredni objekti vredni 2,8 milijardi, a izgubljeni bruto domaći proizvod dostigao je čak 23 milijarde.

Predrag Marković, tadašnji član ekspertskog tima G17 rekao je da je, precizno računato, šteta iznosila 29.6 milijardi dolara.

To je skoro ceo bruto domaći proizvod (BDP), odnosno sve što srpski građani i privreda danas stvaraju, pojašnjava Goran Pitić.

„To su procene rađene na različitim pretpostavkama, ali koje god da su pare – ogromne su“, dodaje Pitić.

Šteta od 30 do 100 milijardi

Neposredno po završetku bombardovanja, Politika je, pozivajući se na preliminarne procene Republičkog zavoda za statistiku, objavila da je šteta od bombardovanja 100 milijardi dolara.

Nešto kasnije i profesor Jurij Bajec pravio je slične procene.

„U Ekonomskom institutu pravili smo procene koje su se kretale oko 50 milijardi dolara. Ovako velike razlike proizilaze iz činjenice da su se neki više orijentisali na direktnu štetu uništavanja objekata: infrastrukture, industrijskih, zdravstvenih, školskih, verskih i kulturnih objekata. Tu je bilo preko 1.000 srušenih objekata i suma toga je predstvljala neku vrstu direktne štete“, ističe Bajec.

 

Dvadeset godina posle bombardovanja Milenko Dželetović je takođe svodio završni račun 1999. godine. Zajedno sa kolegom Bojanom Dimitrijevićem direktnu i indirektu štetu procenio je na 30 milijardi.

„Ako pogledate efekte na platni bilans, na smanjenje potencija privrede u smislu infrastrukture, privrednih objekata, zatvaranja tržišta i imate u vidu da je jednom izgubljeno tržište teško povratiti, šteta može da bude i veća od 100 milijadi dolara“, smatra Dželetović.

Neke objekte skoro da je bilo skuplje srušiti, nego ponovo napraviti.

Britanski Gardijan objavio je tako da je rušenje mosta preko Dunava NATO koštalo šest miliona dolara. Njegova obnova Srbiju je koštala 10 miliona.

Bombardovanje „Zastave“ u Kragujevcu košalo je šest miliona. Obnova razorenih pogona – 46.

„U drugoj polovini godine krenulo se u drugi program koji se zvao hitna ekonomska obnova zemlje i zemlja je pokušala da koliko god je moguće brzo sanira neke štete, naročito kada je reč o elektro-energetskoj infrastrukturi“, kaže Bajec.

Vrlo česte slike iz devedesetih godina bile su one na kojima tadašnji direktor Direkcije za obnovu zemlje Milutin Mrkonjić obilazi gradilišta.

Pred kamerama je Mrkonjić hvalio radnike, a najbolji među njima imali su tu čast da seku crvene vrpce na gradilištima. Posebno su nagrađeni svi građevinari koji su svojim zalaganjem doprineli da se svi porušeni objekti saniraju „pre utvrđenog roka“.

A hitna obnova zemlje pre roka zapravo se finansirala na račun plata i penzija. I to se vidi na podacima o prosečnim zaradama godinu dana posle bombardovanja.

Prosečna plata u Srbiji u aprilu 2000. godine iznosila je 88 maraka i bila je 52 odsto niža u odnosu na isti period 1998. godine. Ovi podaci potvrđuju da je obnova zemlje uglavnom finansirana na teret plata zaposlenih.

Obnova zemlje pre roka na račun nižih plata

Profesor Jurij Bajec to i potvrđuje. Objašnjava da su postojale i dnevnice solidarnosti, ali i inflacioni porez.

„Kroz inflaciju se ograničavala potrošnja. Sećam se dobro tih dana, da su građani Srbije dali neverovatan doprinos. Nismo imali pljačke radnji, navale na prodavnice, snabdevanje je bilo relativno solidno i bez ikakve velike panike“, ističe Bajec.

Jedina privredna grana koja 1999. godine nije podbacila bila je poljoprivreda.

Statistika pamti da je godina velikih ratnih razaranja, ironično, bila rodna. Tokom tri meseca bombardovanja, pad privredne aktivnosti bio je 40 odsto, a industrijska proizvodnja se prepolovila. Saobraćaj je pao za 50 odsto, građevinarstvo takođe.

„Bombardovanje je bilo samo vrh ledenog brega u devastiranju ekonomije SRJ“, kaže Milenko Džetović.

Dugoročni efekti bili su suspenzija međunarodnih finasijskih institucija. Trebalo je da prođe mnogo vremena da se neko osmeli da investira u zemlju koja je do juče bila bombardovana, dodaje Dželetović.

Godinu i po dana kasnije privreda Srbije je i dalje je bila razorena. Goran Pitić prisetio se kakvo je stanje sačekalo novu vlast posle demokratskih promena.

„Inflacija je bila 130 odsto, rupa u budžetu 15 odsto, mogućnost zaduživanja zemlje bila je minimalna. Imali smo tada spoljni dug prema Pariskom i Londonskom klubu na koji smo uspeli da dobijemo otpis od 60 odsto. Plata je u evrima iznosila oko 40 evra i za dve godine ona je učetvorostručena“, kaže Pitić.

Ako je bruto domaći proizvod 1999. godine bio 10 do 15 milijardi, a ratna šteta procenjena je na 30 milijardi, mi smo nekoliko godina bukvalno obrisali gumicom.

„Izgubili smo jedan ili dva bruto domaća proizvoda kao da ih nije ni bilo. To je nezamislivo u kratkom vremenskom periodu. Mi se svi zgražavamo danas ako je stopa rasta nula. Ali ako je stopa rasta nula, to znači da ste vi te godine napravili potpuno isto onoliko kao i prošle. E sad vi pretpostavite privredu koja raste jednim tempom od tri, četiri odsto godišnje, koliko ako toga nema, vi gubite u ukupnom stvorenom materijalnom bogatsvu zemlje“, kaže Bajec.

Mi smo bili kao da je neko spustio zavese na ovom prostoru i pustio nas niz vodu zahvaljujući režimu koji je tada na taj način upravljao državom, smatra Goran Pitić.

Tokom bombardovanja poginulo je 6.500 ljudi, od toga 1.500 civila. Eksperti tadašnje nevladine organizacije G17 procenili su da je zbog rata i njegovih posledica zemlju trajno napustilo 100.000 ljudi.

Što bi ekonomisti grubo rekli – gubitak ljudskog kapitala iznosio je 2,3 milijarde dolara. I to je najveći trošak rata.

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here