Maglić – mesto koje ima sve osim radnih mesta

0
1450

MAGLIĆ: Na ulasku u Maglić stoji tabla na kojoj piše „Maglić je selo koje ima sve“. Meštani sela kažu da to sve znači bazene, sportsku halu, bioskop… samo im novca nikad dovoljno.

Oni ističu da bi im dva, tri objekta, u koja bi uposlili 50 do 100 radnika, svakako značili mnogo.

Radoslava Markovića iz Maglića, zatekli smo u okopavanju svoje bašte pred kućom. Tu se nalazi i drvored šljiva, koje je već orezao, a kako kaže, ima voće i u svojoj bašti, koje s ljubavlju gaji za unuke.

Radoslav ima 72 godine i odlučio je da svoje penzionerske dane provede u svom selu.

– Nisam proživeo ceo život ovde, bio sam na radu u Austriji, a pod stare dane malo grabuljam i tako – kaže Radoslav s osmehom. – Podrezao sam voće i sada malo okopavam. Moji dani teku penzionerski. Ustajem rano i onda radim po bašti i kući do nekih 11 sati i onda odmaram. Osim šljive, imam grožđe, osam drveta kajsije, kao i krušaka i mali zalivni sistem, kako bi što bolje rodilo.

Radoslav Stojković; Foto: Jelena Ivanović

Radoslav kaže da je voće samo za njihovu porodicu, naprave malo kompota i rakije, tek koliko im treba.

– Živim sa babom i imam dvoje dece i četvoro unučadi, od kojih je dvoje u Gajdobri, a dve u Austriji – kaže Marković i dodaje šeretski da unuci, pošto su već veliki, dođu samo kada im treba yeparca. Ponosan je na njih, vidi se kao i svakom dedi kako oko zasija kad priča o svojim unucima. Kako kaže, ćerka je ostala ovde, dok sin sa porodicom živi i radi u Austriji.

Njegov komšija koji je prošao na biciklu dobacuje nam da je Radoslav jako vredan i svako jutro u svojoj bašti.

Radoslavov komšija, Vlada Stojković zvani Džigerka, osim samo reči hvale za Raju, kako ga zove po nadimku, rekao nam je i svoje probleme.

Vlada Stojković; Foto: Jelena Ivanović

– Imam dve nezaposlene ćerke koje su završile Ekonomski fakultet. Bez supruge sam ostao pre tri godine i ona je radila u “Marbo Produktu”. Niko od zaposlenih nije došao da pita da li treba neka pomoć ili bar da uposle decu – kaže Stojković sa gorčinom.

Stojković je tri godine u penziji, i kaže jedan od “kažnjenih”.

– Imam 66 godina, a pre 65. godine sam otišao u penziju, te mi je umanjena penzija. Radni vek sam proveo u PD “Magliću”, gde je i Raja radio neko vreme sa mnom, pa otišao za Austriju. Međutim, morao se vratiti, jer je ovde proveo detinjstvo, a ko je jeo hleb iz dedine i babine ruke, on zna šta je ljubav i to nema nikakvu cenu – kaže Stojković. – Najlepše za dete je bilo kada baba otvori natkasnu, u kojoj su gore stajale viljuške, kašike i noževi, dole tanjiri, pa šerpe, ali i kutija sa kockicama šećera. Ta kockica šećera koju su nama davala naše bake je bilo nešto najlepše i baka i deka kada ti upute jednu fantastičnu reč “kutre” (kerče) dedino ili babino, to je nešto najlepše.

Stojković i dodaje da kad danas to kažeš nekom on se naljuti, jer ne razumeju poentu priče.

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here