Jednom prilikom je moj profesor kazao „Reditelj mora da ima široka leđa i dobre cipele – sa debelim đonom”. Shvatih odmah prvog dana da sam kvalifikovana.
Imam dooosta široka leđa, a dobre cipele mogu da nabavim i na „najlonu“. Znajući šta imam i šta nosim krenula sam na taj put.
– To što me je kvalifikovalo za nešto veće i odjednom postalo moja vrednost je u mojoj maloj malograđanskoj sredini nazivano muškobanjastom devojčicom. Upravo to što me je kvalifikovalo za nešto veće je u mojoj puritanskoj sredini nazivano: terminator, mali sportski tenkić, Rambo i slični i sirovi i surovi likovi ili vojne naprave iz doba kraja devedesetih.
– Ipak ako ovu izjavu posmatramo malo apstraktnije, moj profesor je hteo da kaže da moraju mnogi moja leđa da uzmu kao zaštitu da iza njih budu bezbedni. Što veća leđa – to veća ekipa – veća moć – samim tim i veća odgovornost. Kada je rekao za debele đonove, verovatno je mislio da se očekuje da gazim čvrsto i samopuzdano po svim podlogama, kao i na spremnost da se pešači dugo tj. bude uporan i istrajan u težnji ka ciljevima koje smo sebi odredili.
[wonderplugin_slider id=179]
– Kada sam bila uporna u mojoj maloj sredini oni su to zvali tvrdoglavošću, a kada sam skupljala ekipu imenovali bi me kolovođom, huliganom ili predvodnikom. To svakako nije bilo za devojčice, al’ zato me devojčicom nisu ni zvali. Moj posao je večita analiza. Analiza svakodnevnice, malih i velikih ljudi, njihovih navika, postupaka, osećanja. Isto tako, moj posao je i sanjarenje sa dozvolom za to. Imam legitimno pravo da budem dete i da se igram, a da to ne naruši moj autoritet.
– Često nas zovu diplomiranim lažovima, diplomiranim sanjarima, ali još češće nas nazivaju borcima za istinu – jer mi to i jesmo. Biti reditelj znači tragati za istinom u svemu i po svaku cenu. A istina je često perfidno skrivena od ljudskih domašaja. Onda moraš da postaneš super junak da bi je pronašao. Super junak sa širokim leđima i debelim đonom. Tada moraš da budeš stabilan i da ne dozvoliš da ti vetrovi promene pravac, a da jednako snažno koračaš u suprotnom pravcu tog vetra, koji ti nemilosrdno duva u prsa. Koračaš prvi i ostavljaš tragove u zemlji, za njima idu svi ostali u koloni.
– Verujte mi, kada još imate i široka leđa, ovima koji idu iza tebe je vrlo lako. Biti reditelj je borba sa svetom, a biti rediteljKA je borba i sa svetom i sa nesvetom (njegovim tradicionalno kvazimoralnim silama ko jesu se otelotvorile u neku vrstu kiklopa).
– Ali jednako znam koliko je to zanimanje časno, koliko je kreativno i važno. Znam i da kad imaš taj sufiksKA moraš da budeš najjača među jačima. Znam i da je teško takvoj sredini kao što je moja, da prizna sebi da je neko zbog svoje drugačivosti sada upravo zbog toga poseban. Da to često nije devijacija nego talenat. Teško je to prihvatiti, a još teže nazivati stvari pravim imenima. Međutim, glupo je kriti se iza reči feminizam, pravično je delati tj. biti ono što jesi.
Biti žena uprkos svemu. I imati pravo na izbor. U mom slučaju pravo na izbor „muškog” zanimanja. Kada sam stekla to zanimanje sa sufiksomKA. Na sebi sam imala sve što je potrebno, i široka leđa i debele đonove, međutim u tom trenutku shvatam da sve moje kolege idu kući. U Kragujevac, Kraljevo, Suboticu, Sombor, Valjevo…
– Shvatih da nemam gde da gazim, jer moj grad nema mesta za mene, jer je moj grad i iz političkog programa punog lažnih obećanja izbacio reč pozorište, a kamoli iz realnog života. Onda prihvatiš da je svejedno da li si žena ili muškarac, jer daleko smo mi od tih za nas elitističkih podela društva na rodove, hajde da bar zajedno stremimo da u ovom političko moralnom rasulu za početak budemo ljudi.
[wonderplugin_slider id=177]
– Trenutno radim na projektu koji obrađuje život rok i bluz zvezde Dženis Džoplin, koja se lavovski borila za svoja prava da bude drugačija, a ona kaže: “DON’T COMPROMISE YOURSELF, YOU ARE ALL YOU’VE GOT!” („Ne pristaj na kompromise sa samim sobom, jer ti si sve što imaš!“)
