BLOGDAN: Strahovi se ostvaruju koliko i želje!

0
589
Foto: Luftika

Nakon prve vrlo uspešne knjige „Obloge od mastila“, u februaru je izašla i nova knjiga Bogdana Stevanovića Blogdana „S druge strane obloga“ osmišljena tako da se može čitati s obe strane, kao lice i naličje. S jedne strane je poglavlje „rane“, a sa druge „obloge“. Dakle, čitalac može da bira.

Blogdan naredne nedelje, 11 aprila organizuje promociju svoje nove knjige u Pirate Baru. Upoznajte ovog popularnog pisca i dođite po svoj primerak knjige. 


Mislite li da ovakvi izbori postoje i kada je reč o životu i da li su ti izbori tako jednostavni kao obrtanje knjige. Primera sad neću rane, idem na obloge ili preciznije ne želim da mi se ovo dešava, sad ću to da promenim?

Ponekad je imanje izbora prokletstvo, a ponekad blagoslov. Da li je donošenje odluke šta izabrati lako, ili nije, zavisi od našeg unutrašnjeg sveta – da li je u skladu sa njim ili u kontradiktornosti sa njim. Što više poznajemo sebe, donošenje odluka je lakše. Dakle, nije do toga kakav je izbor, nego kakvi smo mi. Ne mislim da su izbori jednostavni kao obrtanje knjige, ali mislim da mogu da budu približno zabavni kao čitanje knjige ako naučimo kako da se nosimo sa strahom.

Koji je bio Vaš nateži izbor?

Mislim da odlazak iz Srbije i seljenje u nešto potpuno nepoznato nije bio nimalo lak izbor. Taj izbor da odem u inostranstvo olakšavala je činjenica da sam tad bio mlad, imao sam 25 godina, i u neku ruku bilo je na nivou avanture. Ali svakako nije bilo lako prelomiti. Sećam se još jednog vrlo teškog izbora koji sam morao da donesem sa 16 godina a to je bilo da li ću da živim sa ocem ili sa majkom posle njihovog razvoda. Vrlo zajeban izbor. Sećam se da sam prelomio tako što nisam birao između oca ili majke, već sam odabrao da ostanem u prostoru koji osećam da je za mene dom. Odlučio sam da ugodio sebi, kad mi je već nametnuta ta neugodna situacija.

Zašto ljudi, ako imaju mogućnost da biraju, ostaju vrlo često u “poznatom lošem”. Čega se plaše?

Poznato loše ima još jedan naziv a to je – zona komfora. Nivo ušuškanositi u ono što ne valja postaje sve veći i veći, i koliko god da ne valja – ipak je to neka ušuškanost u kojoj se ništa neće promeniti. Ako odaberemo da idemo za nečim boljim – sve se može promeniti a pogotovo ušuškanost. Mislimo da je bolje da ne menjamo ništa, a ne znamo da su promene neminovne i da se dešavaju van naše kontrole. Zato, ako se ne menjamo mi zajedno sa njima dogodi se situacija da ostanemo “zarobljeni u prošlom vremenu“.

Čega se Vi plašite i kako se borite sa strahom kad Vas preplavi?

Plašio sam se samoće – a onda sam ostao sam. Upravo u tom prostoru koji sam malopre pomenuo da sam osećao da mi je dom. Plašio sam se da ne budem povređen – a onda sam bio prevaren tokom višegodišnje veze. Plašio sam se bolesti – a onda sam završio u bolnici na 42 dana. Ti bolnički dani u kojima ljudi u sobama do moje umiru – bili su nešto najstrašnije što sam doživeo. Tada sam shvatio da se strahovi podjednako ostvaruju koliko i želje. I odlučio sam da prestanem da ih negujem, već da ih isterujem od svojih misli. Trenutno sam u fazi da nemam strah čak ni od smrti. Ne bih osetio nikakav nemir čak ni kad bi mi neko rekao da ću sutra umreti.

blogdan intervju

Pišući o sebi i ljudima neminovno ste morali da “kopate” po onim najdubljim, često neistraženim delovima. Jeste li do sada odgonetnuli gde se krije razlog sve većeg nezadovoljstva čoveka?

Razlog leži u tome što ne ume da primećuje stvari koje ga čine zadovoljnim, u tome što je dozvolio da ono što ga čini srećnim usitnjuje i podvodi pod podrazumevano, a ono što nema ukrupnjuje i podvodi pod nedostižno. I tako živi na toj promaji, između onoga kako jeste a ne sviđa mu se i onoga kako želi da bude a ne zna kako da to ostvari.

Kada ste Vi nezadovoljni i šta može da Vas učini potištenim i sputanim?

Nepravda uvek učini da se osetim loše. Kad vidim da je neko agresivan, kad se sa nepoštovanjem i silom odnosi prema slabijima – to vrlo teško podnosim i tada reagujem. Osetljiv sam na decu i životinje i ukoliko ih neko ugrožava na moje oči – imam nulta tolerancije za to.

Još uvek ima dosta žena koje trpe loš brak zbog finansijske sigurnosti, zbog dece, zbog mogućih osuda, zbog straha… To je veliki kamen u grlu od kog se na kraju mogu ugušiti.

Jeste li Vi nekad imali takav teret sa kojim ste teško mogli da gurate dane?

Kao dete, bio sam ono koje je bilo zafrkavano i šutirano u školi jer sam bio debeljuškast i povučen. Bio je to svakodnevni teret koji je trajao godinama. Uspevao sam da pridobijem naklonost drugara iz odeljenja tako što sam im pomagao na kontrolnim zadacima ili ih puštao da prepisuju od mene, ali sa vršnjacima iz drugih odeljenja je bila prava noćna mora. Kada sam odrastao, to se potpuno promenilo, ali trebalo je dočekati da odrastem i završim školu… Onda me je dočekao teret finansijske nesigurnosti i neizvesnosti, sa kojim može mnogo ljudi u Srbiji da se poistoveti i da taj teret razume. Besparica je nešto što te davi svakodnevno. Tu stvar sam rešio tako što sam otišao iz Srbije. Uprkos tome što sam radio tri posla istovremeno, prazan novčanik je ono što me je oteralo u dobrovoljno izgnanstvo u inostranstvo.

Obloge od mastila znači da reči leče. Jeste li nekad razmišljali o svojoj odgovornosti zbog napisanih reči, o njihovim mogućim kontraindikacijama. Ovo moram da pitam iz razloga sve većeg broja motivacionih učitelja i blogera. Mislite li da bi samo psiholozi i psihoterapeuti trebalo da pišu o “melemima za dušu”?

Da li mislite da samo profesionalni kuvari mogu da vam spremaju hranu? Kroz svoje pisanje bavim se nekim svakodnevnim temama, i pokušavam za sebe da dekodiram algoritam po kom funkcioniše život. Nisam još uvek uspeo, ali zapisujem svoj put kako ne bih zaboravio ono što sam do sada dekodirao. U uvodnoj reči svoje prve knjige sam napisao da su sve moje reči iskrene, ali ne mora da znači da su istinite. Dakle pišem onako kako mislim da bi trebalo i moglo da bude, a ne kako bi moralo da bude i kako jeste. To ostavljam onima koji imaju potrebu da konstatuju realnost, ja želim da je menjam na bolje.

 

Šta mislite zašto je sve više motivatora, zar je ljudima stvarno potrebno da ih neko drugi “trgne” i razbudi?

Mi živimo u vremenu u kom se ne razlikuju sreća i egoizam, ljubaznost i flert, dobronamernost i snishodljivost, ambicioznost i oportunizam, samopoštovanje i samoljublje. Potrebno je pojašnjavanje svih tih pojmova jer ih ljudi lako pobrkaju. Živimo u vremenu u kom nisi vredan ukoliko nisi oženjen/udata, ukoliko nemaš porodicu, ukoliko se ne ostvariš u ulozi roditelja, ukoliko nemaš karijeru, ukoliko imaš nešto što odskače od tradicionalnog kodeksa, ukoliko nemaš nešto što pripada tradicionalnom kodeksu. Mi smo generacija koja je vaspitavana strahom a ne vrednostima. Vaspitavali su nas roditelji koji su spašavali žive glave od rata koji je divljao napolju i učili nas da je i dovoljno – mnogo. Mi ne znamo kako da ostvarujemo sebe već smo naučeni da ćutimo u “poznatom a lošem“.

Šta je ljudima najpotrebnije, šta im to fali?

Fali nam smisao i razlog za dalje. Mi ne vidimo više smisao u obrazovanju – kad kriminalci žive bolje nego profesori, ne vidimo smisao u trudu – kad se zapošljavaju uz partijsku knjižicu a ne uz diplomu, ne vidimo smisao u ljubavi – kad mislimo da su svi loši. Potrebno nam je redefinisanje one stvarnosti koju opažamo, da bismo proživeli.

Kada ste Vi najranjiviji i čime se tad previjate? Radite li to sami ili Vam neko pomaže?

Muzikom. I otkad sam se preselio u Španiju – šetnjom uz more. Tugu, strah, bol, potištenost – doživljavam kao strana tela. I kad mi se dogode dam dovoljno vremena svom biću da ih odbaci iz sebe. Prosto, prirodnim putem odu uz malo vremena. Ne zalepe se za mene, jer ne može čičak da se zalepi za staklo, niti ulje da se rastvori u vodi. Ne može postati deo tebe nešto što nisi.

Prva asocijacija na sledeće reči: ljubav, strah, život, Srbija, čovek današnjice, žena, smrt?

Lana, 2015, beba, Tamara, zbunjenost, majka, nov nivo u igrici.

 

Verovatno mnoge žene zanima kakva bi to bila devojka koju bi Bogdan uhvatio čvrsto za ruku, zagrlio je, nazvao je “ljubavi” i predstavio roditeljima. Koliko ste zahtevni kad je ljubav u pitanju?

Mislim da nisam zahtevan, mada nisam podoban da ja dajem takve odgovore o sebi. Trudim se da budem onaj koji pušta, koji ne zadržava, koji ne očekuje, koji daje, koji rasterećuje, koji je tu i kad je lepo da ga učini još lepšim i kad je teško da nedaće podeli. Kažem – trudim se, ne znam koliko uspevam.

Gde najčešće grešite?

Lakomislen sam i lakoveran, konstantno sam u oblacima i nikad ne silazim na zemlju. Apsolutno ne razumem šta znači voditi se racionalnošću i logikom, jer se isključivo vodim emocijama i željama. I to ne zato što tako želim, već zato što ne umem drugačije. Moja porodica je dugo vremena brinula za mene takvog, sad su već digli ruke.

Kao i u slučaju prve knjige, 50 dinara od svakog prodatog primerka druge knjige ide NURDORU za decu obolelu od raka. Velik human čin.

Jesu li ljudi humaniji prema drugima ili prema sebi?

Mislim da je zavladala opšta letargija u kojoj su ljudi izgubili uvid u moć zajednice. Moja ideja je bila da kroz ovu knjigu oformim poligon kroz koji će naše malo nekome da znači mnogo. Da budem iskren, to nisu velike pare, ali je gest koji nas ujedinjuje u nameri da učinimo nešto dobro. I gest koji baca svetlo na one kojima naša pomoć može da ulepša detinjstvo. Taj novac ne doniram ja, već vi. Ja ga se, uz Vulkan izdavaštvo, odričem i preusmeravam ka deci oboleloj od raka. U svemu tome – zajedno smo. I to me najviše raduje.

 

O čemu sanjate i da li Vas tad neko ili nešto uspeva probudi?

Ma kakvi. To nije REM faza, u mom slučaju to je narkoza. Totalna anestezija. Kada su moji snovi u pitanju niko i ništa me iz njih ne može probuditi. Sanjam o jednoj kući sa dvorištem, decom, psima, mačkama, velikom kuhinjom, i sebi u njoj kako sedim i pišem svaki dan. Da, i kornjača Radmila će biti kućni ljubimac.

Može li se “tako lako” živeti promenom misli u slučajevima kada život zada iznenadan jak udarac ispod pasa?

Promena sopstvenih misli je dugotrajan i složen proces i nemoguće je uspostaviti toliku kontrolu nad sobom preko noći. Dopustiti sebi da poveruješ da mi nismo naše misli, i da možemo da odaberemo šta ćemo da mislimo u određenom trenutku – odličan je put da naredni udarac kada život zada ispod pojasa dočekamo spremniji.

Imate li ambiciju da nekada radite u struci?

Voleo bih da putujem i pišem o tome. Turističko novinarstvo je moja primarna struka. Mada bih voleo i da se oprobam kao turistički vodič. Turisti danas većinu osnovnih informacija umeju da saznaju na internetu, ono čega fali jesu turistički vodiči koji umeju da plasiraju priče na interesantan način. A pošto su pričanje i pisanje u direktnoj vezi – mislim da bi mi išlo od ruke.

Šta volite da jedete, da slušate, o čemu volite da pričate, koga da čitate i gledate?

Volim da jedem slatkiše – čokoladne torte i sitni slavski kolači su moja ultimativna slabost. Bez muzike ne mogu da živim, po ceo dan ide u pozadini. Obično Lana del Rey, Sade, Sting, Phil Collins. Inspiriše me da pričam o budućnosti, o planovima, o idejama. Nažalost otkad sam otišao iz Srbije, čitanje na maternjem jeziku je postalo ređe, ali svaki put kad dođem u otadžbinu ponesem nekoliko knjiga sa sobom. Trenutno ne gledam ništa – čekam Game of Thrones, Killing Eve, Big Little Lies i Handmaids Tale. Sve nove epizode stižu u narednih par meseci.

Ko danas “dobro prolazi” u životu?

Ja bih skinuo ove navodnike i rekao da dobro u životu prolazi svako ko je dobar prema sebi i drugima. Ne bih se uopšte fokusirao na bavljenje onima koji kratkotrajno prolaze dobro iskorišćavajući druge.

 

Opišite mi jednu scenu iz svog života za desetak godina?

Udobna fotelja, jaka crna kafa, rano prepodne, pišem novi roman. U jednom trenutku utrčavaju deca u pidžamama i sa plišanim igračkama u rukama i izjavljuju kako neće da idu u školu, već hoće da ostanu da gledaju crtane filmove. Lana ima na sebi pidžamu na dinosauruse, a Luka na svemirske brodove. Izjavljuju da nisu došli da pitaju za dozvolu da ne idu u školu, već da mi saopšte da su se njih dvoje već dogovorili da neće danas ići nigde. Sutra možda. I tada kreće zaplet. Rečenica koju sam hteo da zapišem u roman mi je pobegla, a rečenica kojom bih mogao da im objasnim da je škola obavezna i da se mora – mi i dalje ne dolazi na um. Lana u rukama drži i kornjaču Radmilu koja u tom trenutku zeva.

Jeste li nekad razmišljali ko je najzaslužniji što ste danas ovakav Bogdan, sklon promišljanju, posmatranju, pisanju, buđenju drugih?

Mislim da su za kreativnost koju katkad imam zaslužni moji roditelji koji su me puštali da je iskazujem od najranijeg detinjstva. Meni je bilo dozvoljeno da crtam, pišem, zidam, mesim, kosim travu, pa čak i da se brijam zajedno sa tatom iako tad nisam imao bradu, ali on mi je sapunjao lice penom samo zato što sam želeo. Krilatili su moje ideje i nikad me nisu sputavali.

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here