Devetnaestogodišnja Iva M. iz Kočana poginula je u subotu nakon pada sa zgrade u Čarnojevićevoj ulici u Nišu dok je snimala video-klip za društvene mreže sa dva druga.
Oni su se nalazili na vrhu petospratnice, a do tragedije je došlo u trenutku dok je Iva, snimajući telefonom kadrove za video-klip, krećući se unazad, došla do ivice krova zgrade, izgubila ravnotežu i pala sa visine od 15 metara na beton! Preminula je na licu mesta.
Pre samo šest meseci, praveći selfi, poginuo je 27-godišnji Miloš Ristić iz Beograda. On je sa prijateljima seo na bankinu kraj puta za Mitrovac na Tari i u momentu nepažnje pao u provaliju duboku 200 metara.
No like fobia
Prilično sam zaprepašćena (starija kajla) da uz sve moguće strahove koji jedu čoveka današnjice, postoji i jedan novi oblik fobije nazvan – NoLikeFobia.
Bukvalno prevedeno: Strah od nemanja lajkova, koji onome koga je obuzeo neretko donosi tugu, osećaj manje vrednosti, anksioznost.
Istraživanja su pokazala da je instagram najštetniji za mentalno zdravlje ljudi, posebno žena koje su sklone da svoj fizički izgled upoređuju sa filtriranim, nerealnim izgledom drugih žena na ovoj mreži.
Od društvenih mreža ne možemo pobeći, one su naša realnost, samo se postavlja pitanje koliko daleko smo spremni da idemo da bismo dobili „potvrdu“ u vidu palca za svoju objavu…
[wonderplugin_slider id=136]
Da li je lajk vredniji od života i jesmo li zaista dogurali do toga da nema života bez lajkova?
Nakon vesti o tragičnoj smrti mlade Ive, ljudi su u komentarima pisali kako od ovog momenta deci uzimaju telefone, gase društvene mreže, brišu im profile.
Psiholozi upozoravaju da taj vid kazne nije rešenje i da može da proizvede kontraefekat. Važno je, kako poručuju, razgovarati sa decom oko korišćenja društvenih mreža, objasniti im da se u on line svetu ponašaju isto kao u off line svetu i da ne prihvataju zarad lajkova za prijatelje ljude koje ne poznaju.
Praksa je pokazala da se roditeljima pali alarm, tek kada dete upadne u zavisnost. Stoga je vrlo važno da roditelji budu digitalno pismeni i da toj pismenosti uče i svoju decu, kako ne bi iskusili sve opasnosti koje mogu doneti društvene mreže.
Virtuelni život
Čak 83,3 odsto dece u Srbiji uzrasta od 8 do 17 godina koristi internet (Statistika koju je sproveo Unicef). To znači da se život klinaca iz realnog sveta vrlo brzo i uspešno seli u virtuelni svet. Čak i kad su u prirodi, umesto u oblak i livadu oni gledaju u Baka Prase na Jutjubu, pevajući uglas njegove pesme.
Lude stvari se rade zbog praćenja i lajkova. Hoda se po oblakoderima, odlazi na rub provalije, pretrčavaju šine po kojima se kreće voz. Glumimo Spajdermena, Supermena, Betmena, a na kraju samo smo lažno nasmejani Džoker.
Prema sopstvenom životu se odnosi kao prema nečemu manje vrednom od lajka. Uz sopstveni počeli su da se ugrožavaju i tuđi životi, pa se tako klinci na školskom odmoru mlate do besvesti, snimajući, naravano, čin svoje agresije.
Manijaci siluju pod budnim okom kamere. Ucenjuju. Prete. Pedofili traže naivne žrtve, decu za koje keva i ćale misle da u sobi čitaju lektiru.
Ženino telo postaje izmučeno. Ono trpi nameštanja pred kamerom, stomaci ostaju bez vazduha, lumbalni deo kičme lomi se ko slavska pogača da bi se stvorio efekat isturene zadnjice, usta puće ko da ih cev usisivača uvlači.
Plus filteri i podešavanja kojima je moguće otfikarati nos, skinuti akne, suziti struk, promeniti boju očiju.
I što bi onda neko fotkao sebe onako podbulog u krevetu, izgleda podgrejanog leša kad može biti lep i pohotan. A biti lep i pohotan danas je preduslov za lajkove, a lajkovi su „uslov za sreću“ i onaj osećaj „ej, sviđam se ljudima, vole me, podržavaju“.
Odsustvo autentičnosti
Kao da je najvažnije da se dopadneš ljudima koje često ni ne poznaješ.
Ako je jedna poznata ličnost na plaži sela tako da joj se vidi veći deo dupeta u kom je nestao kupaći, pri tom podižući ruke u zrak da napravi srce, to će sutra biti na 50 odsto instagram profila žena koje su otišle na more. Kopi pejst, dakle odsustvo autentičnosti.
Muževi i momci praviće onoliko snimaka koliko je potrebno dok ne uhvate onaj za koji će žena ili devojka proceniti da će dobiti dovoljno lajkova. I onda će letovanje, bar do sledećeg fotkanja, moći „mirno i zadovoljno“ da se nastavi, posebno ukoliko je objava dobila preko 300 lajkova.
I šta onda? Šta se uradi sa tim lajkovima? Nahrani se samopouzdanje. A kad jednom navikneš samopouzdanje na takvu hranu, teško da će ga bilo šta drugo moći zadovoljiti.
I tako dobijamo nit koja se samo nastavlja i teško da se može prekinuti.
Postali smo navučeni na lajk ko pijanac na pivo pred prodavnicom. I da, trebaće nam, ako preteramo, lečenje kao i njemu. U suprotnom, njemu ode jetra, nama mentalno zdravlje.
Naš zadatak u ovakvim okolnostima nije da tražimo vremeplov, već da klince naučimo pravim vrednostima, i da ih pre puštanja u „vrli virtuelni svet“ dobro opremimo i edukujemo, ukažemo na sve moguće opasnosti, prestravimo primerima, da ih ladan znoj oblije i špijuniramo suptilno, verujući da im neće pasti na pamet da zbog lajkova ugroze svoj život.
Ali pre svega, da im SVOJIM primerom pokažemo da se može fino živeti i izvan mreža, da se samopouzdanje može hraniti i na druge kvalitetnije načine.
Očevi treba da pričaju sa svojim sinovima, da ih povedu na livadu sa loptom, a majke da prestanu da se iscprljuju selfijima, napućene i nagužene pred očima devojčica, a zajedno da olade od fotografisanja dece, ručkova, kupovina, svakog napravljenog koraka.
