Gluma – najlepša profesija

Naši umetnici

0
657

Dragana Bosnić je rođena Palančanka. Životni put ju je odveo prvo do Novog Sada, potom u Sombor, Suboticu, Beograd, Veles, pa u Skoplje, da bi sve to zaokružila povratkom u Bačku Palanku.


– Rođena sam u Bačkoj Palanci, i ovde sam završila gimnaziju – počinje svoju priču Dragana Bosnić. – Posle maturiranja položila sam prijemni ispit i upisala Akademiju umetnosti u Novom Sadu, odsek Gluma na srpskom jeziku, u klasi profesora Petra Banićevića.

– Posle studija odlazim u Suboticu, gde se priključujem trupi KPGT Ljubiše Ristića. Sa severa Bačke odlazim u Beograd, gde se takođe profesionalno bavim glumom. U Severnu Makedoniju (tada samo Makedonija), odlazim 2002. godine iz privatnih razloga, ali se pokazuje da se moj profesionalni angažman i tamo nastavlja.

– Naime, još uvek sam zaposlena u Narodnom pozorištu u Velesu, ali, takođe sam imala redovne angažmane i u Makedonskom Narodnom pozorištu u Skoplju. Kao honorarni profesor predavala sam glumu, odnosno aktersku igru, u Državnoj baletskoj školi u Skoplju. Moj profesionalni angažman tekao je u kontinuitetu, bez prekida, a sada se ponovo nalazim u Bačkoj Palanci, i moji planovi su da se ovde i vratim.

– Nikad nije kasno za još jedan novi početak i uvek postoji mogućnost da se unapredi sredina u kojoj se čovek nalazi, u bilo kom pa i u umetničkom smislu, jer, na neki način, to i jeste suština moje profesije – dati najlepši deo sebe bez obzira gde si i bez obzira u kakvim se životnim okolnostima trenutno nalaziš, a što se u mom slučaju pokazalo mogućim, između ostalog i mojim angažmanom u makedonskom pozorištu, u kojem sam glumila na makedonskom jeziku. To samo znači da ne postoji barijera koju čovek ne može da prevaziđe ukoliko ima motivaciju i viziju, kao i potrebu da izrazi svoju prirodu preko profesije za koju je osposobljen, u mom slučaju umetničku prirodu preko glume.

– Žanrovski, igrala sam takoreći sve: i komediju i dramu i tragediju, a dodeljivani su mi izrazito karakterni likovi, jednim delom i negativci, što, prema prirodi posla, nosi obavezu da se taj negativni karakter psihološki opravda, da se prepoznaju neke unutrašnje dileme karaktera, borbe, razlozi zašto ta osoba tako reaguje u samoj drami, što predstavlja trening u analizi i proceni ličnosti i karaktera, izoštrava percepciju, a pre svega te uči da u čoveku tražiš i prepoznaš ono što je u njemu dobro, najbolje.

 

– Komedija je takođe žanr koji veoma volim i u kojem sam se oprobala više puta, igrala sam i u mjuziklu, a obradila sam i žanr monodrame, koji se smatra jednim od najtežih u našoj profesiji: na sceni si samo ti, ispred tebe publika. Zahvaljujući profesiji, često sam se, u prilikama kada sam se privatno zaticala u nekim komplikovanim životnim situacijama, operativno ponašala, jer je i sama profesija kojom se bavim takva, aktivna, – moraš da reaguješ, treba da si prisutan, da si uporan, da si istrajan, da onda kada ne ide, guraš dalje.

– Profesija kojom se bavim na neki način jeste teška, a onaj ko se bavi glumom, a verovatno je u svim balkanskim zemljama tako, ne treba da očekuje da će se obogatiti i da mu materijalno i udobnost budu na prvom mestu, međutim, kvalitet života i misija koju glumac ispunjava svojim postojanjem na sceni nosi u sebi uzvišenost koja prevazilazi ovozemaljsko.

– Doticati ljudske duše i uticati na nečije živote je dragocena mogućnost koju moja profesija pruža, i to treba ceniti i na tome treba biti zahvalan. Mnogi sumnjaju da se od glume može živeti, a ja im kažem, pa kako ja uspevam, kako mnogi uspevaju?

– Svako mora da radi da bi živeo, ali je velika sreća baviti se poslom koji voliš. Od svetskih i domaćih klasika igrala sam Šekspira, Brehta, Molijera, Krležu, Kiša, Basaru, Handkea, Hajnera Milera, Aristofana, Žarija, Gorana Stefanov- skog, Rolanda Šimelpfeninga koji je trenutno jedan od najigranijih evropskih savremenih dramskih pisaca, i mnoge druge.

– Amaterski, iz hobija, počela sam da pišem iz čega se izrodila monodrama „Bog je živ“, odnosno „Žena sa kesom na glavi”, koju sama izvodim. Takođe, napisala sam jednu priču o svom životu koja je izdata kao knjiga, a koja govori o onome što mi se dešavalo, o kretanjima duše i misli, kao i tome na koji način čovek, kada padne, može da se i podigne.

– Želja mi je da motivišem, da inspirišem, da pokažem da nije sramota pasti u životu, da je sramota krasti, lagati, psovati, i raditi neke još ružnije stvari. Kada padneš, ustani, zaplači, zatim nasmej se, otresi prašinu sa kolena i kreni dalje. Moć govora je data kao dar čoveku, da izražava svoje misli, emocije, da blagosilja, da od izgovorene vizije napravi svojih ruku delo. Jezik je važan, i treba ga negovati.

– Moja kći, Jovana Pleskonjić završila je glumu u Beogradu kod profesora Svetozara Cvetkovića, sa očeve strane i deda i otac su bili glumci, tetka joj je takođe glumica, tako da je bilo nekako prirodno da i ona pođe tim putem. Kao sva naša deca, da tako kažem, ona je jedna mlada duša koja ima svoje vizije, svoje mladalačke borbe, ideje i revolucije, tako da sam veoma zahvlana Bogu, što joj je otovorio put – istakla je na kraju sa posebnim ponosom Dragana Bosnić, glumica iz Bačke Palanke.

Iako još ima angažmane u Severnoj Makedoniji i putuje tamo da odigra uloge koje su joj poverene, Dragana Bosnić planira da se vrati u rodni grad i da se angažuje u kulturi. To bi, po našem mišljenju, bilo veoma dobro za našu sredinu, pogotovo, što Dragana ostaje otvorena i za neke angažmane u pozorištima u bližoj okolini Bačke Palanke.

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here