Damjan Pavlica je rok muzičar i politički autor iz Beograda. Frontmen je benda Damjan od Resnika, u kojem svira gitaru i peva. Redovno objavljuje članke na Wikipediji, E-novinama, Peščaniku i putem drugih glasila, a njegov put do uspeha je inspiracija mnogima.
„Kada sam prešao u sledeću firmu, odavno nisam bio junior, imao sam platu bar četvorostruko veću nego na početku ove priče. Osećao sam se da zarađujem kao narodni poslanik!“
„Rešio sam da postanem programer“.
Kada je završio fakultet, Damjan je godinama bio bez posla. Kao i svi, želeo je da radi u struci, a posao nikako nije dolazio. Svestan činjenice da mora da nađe posao, spustio je kriterijume i zaposlio se u lokalnoj fabrici kao fizički radnik.
„Radio sam redovno subotom, a često i nedeljom, za platu duplo manju od prosečne. Nakon pola godine mi se ukazala prilika za posao u struci, u redakciji nekih novina. Plata je bila slična, ostao sam neprijavljen, ali je posao bio neuporedivo bolji, barem za mene. Pisao sam tekstove i kolumne, pijuckao kafu na poslu, osećao se kao gospodin čovek“, kaže Damjan.
Međutim sve to, kako kaže, nije bilo dovoljno za izdražavanje porodice. Sa malim detetom u kući, morao je da poveća primanja. Kao prijavljen radnik na tadašnjem poslu, svoj budžet bi uspeo malo da uveća, ali to nije bilo dovoljno, Damjan je želeo radikalnu promenu. Seo je za kompjuter i pronašao koja su to natraženija zanimanja. Programeri su bili u vrhu.
„Paralelno sam išao na posao, učio programiranje i imao malo dete kući. Pošto sam već bio relativno mator, morao sam da vežbam svaki tren slobodnog vremena, što je ponekad izlazilo i do 15-16 sati dnevno. Doživeo sam to kao vojnu obuku. Posle godinu dana sam već radio freelance projekte i imao bolju kintu nego u novinama. Nakon dve godine sam ušao u prvu IT firmu i već imao platu daleko iznad prosečne. Kada sam prešao u sledeću firmu, odavno nisam bio junior, imao sam platu bar četvorostruko veću nego na početku ove priče. Osećao sam se da zarađujem kao narodni poslanik! Verovali ili ne, taj mesec sam prvi put bankrotirao, u smislu da su mi rashodi premašili prihode“.
[wonderplugin_slider id=67]
Nakon nekoliko godina napornog rada u IT sektoru kada je radio i po 10-11 sati dnevno i skoro prestao da viđa prijatelje, rešio je da malo spusti loptu. Od ušteđevine koju je odvajao, izbegavajući skupe ručkove sa kolegama, zakupio je lokal i pokrenuo svoju školu programiranja. Odlučio je da radi blizu kuće za prosečnu srpsku platu i sam sebi obezbedi neprocenjivo vreme za porodicu i prijatelje. Radeći ono što je smisleno i korisno, izbegao je nadređene i postao sam svoj gazda.
[wonderplugin_slider id=136]
„Okrenut sam prvenstveno nezaposlenim stanovnicima Rakovice, moje rodne opštine, koji su rešili da pođu putem koji sam ja već prošao. Držim cenu obuke daleko ispod prosečne, a posvećen sam svome poslu prilično ozbiljno. Ljudi me često zovu u neverici, prosto im ne zvuči realno. A povremeno čujem da se neko sa mojih radionica zaposlio“, završava svoju priču Damjan.
