Радници Чикага заслужни су што данас обележавамо Први мај као међународни празник рада. Иако је већини прва асоцијација на овај празник роштиљање, опијање и опуштање, повод за обележавање овог датума који се слави од 1889. је далеко од тога.
Чикашки радници су, наиме, инспирисани успехом канадских радника из 1894, две године касније почели своју битку за осмочасовно радно време, што је тековина коју у добром делу планете и данас користе они који имају посао и радно место.
Чикашки радници месецима су водили битку за боље услове рада, а пре свега да радни дан траје осам сати, да би онда, уочи 1. маја те 1896, у већем делу фабрика био обустављен рад због штрајкова.
У понедељак, 3. маја у Мек Кормик Риперу избила је масовна туча у којој су с једне страни били радници, чланови синдиката, који су спречени да дођу на посао, и, с друге стране они који нису припадали синдикату, а које је Мек Кормик запослио.
Полиција се умешала, убијена су четровица чланова синдиката, а реакција групе анархиста, чије су вође били Август Спајс и Алберт Парсонс, била је да позову раднике да се наоружају и да 4. маја учествују у масовним демонстрацијама на Тргу Хејмаркет.
На трг, међутим, долази тек 3.000 радника, а особа чији идентитет никад није утврђен бацила је бомбу којом је убијено седам, а рањено 67 полицајаца.
Градске и државне власти ухапсиле су осам анархиста, оптужиле их за убиство, а четворицу осудиле на смрт.
Смртна казна је извршена 11. новембра 1887, а да докази против њих никада нису пронађени.
Наредни протести окупили су четврт милиона радника и грађана Чикага, а та је колона људи испратила Парсонову погребну поворку док је пролазила градом.
Овај трагични догађај обележава се од 1889. сваке године као Дан међународне радничке солидарности, а за раднике и синдикалце широм света Хејмаркет је од тада симбол тоталне потпуне неједнакости и неправде капиталистичког друштва.
У овом облику 1. мај је постао међународни празник радника и њихових синдикалних покрета и у већини земаља света је државни празник.
Први мај је државни празник био и у Хитлеровој Немачкој, а у САД су од Првог маја одустали, сматрајући га комунистичким празником, па сада Празник рада славе првог понедељка у септембру.
У међувремену се много тога догодило, па разни активисти и синдикати отварају питање – имамо ли разлога да празнујемо 1. мај као празник рада, када добар део човечанства нема посао и када је у многим земљама борба за радничка права постала борба за радно место и било какав посао.
