Iako je medicinska struka često na meti oštrih kritika i žalbi postoje svetli primeri o kojima se govori u superlativu i koji čuvaju ugled ovog časnog zanimanja.
Nedavno su mediji pisali o doktoru Dankucu sa Klinike za ORL, a ovaj put portal „Moj Novi Sad“ piše o radu medicinske sestre Andrijane Barjaktarević, koja radi na hemato-onkologiji Dečije bolnice u Novom Sadu, o kojoj smo čuli sve najlepše, na prvom mestu da je divno biće, pre svega čovek i izuzetan zdravstveni radnik.
Naime, mame sa društvenih mreža, pokrenule su inicijativu da se napiše priča o ovoj divnoj sestri koja pomaže deci oboleloj od najtežih bolesti, ali i njihovim roditeljima.
Stručna, odgovorna, brza, zna „posao u prste’“, mila, nasmejana, topla, osoba od poverenja na koju se možete osloniti u bilo koje doba dana i noći, samo su neki od epiteta i osobina koje su mame navele.
Rekle su da niko ne ume da ohrabri roditelja kada je skrhan, niti da smiri uznemireno dete kao ona. Sestra Andrijana osvaja svako dete, a majke ostavlja bez daha.
Jelena je za „Moj Novi Sad“ ispričala da joj se srušio ceo svet kada joj je saopšteno da joj dvogodišnji sin boluje od ALL (Akutna limfoblastična leukemija). U tim teškim trenucima, na odeljenju hemato-onkologije upoznali su Andrijanu, divnu, požrtvovanu, hrabru i pozitivnu medicinsku sestru, Andrijanu, koju je njen sin zvao Dana. Iako ga je stalno bockala, stavljala braunile, vodila na snimanje, ona mu je bila sve, čak joj je jednom tokom bockanja rekao da je ona njegov život.
– Kao prava lavice bori se da pomogne kao da su sva deca njena. Nikada joj nije teško da pruži negu, toplu reč, nacrta srce, cvet, a pri tom je jako stručna. I posle pet godina koje su prošle od lečenja, zovemo je kada nam nešto nije jasno – završava mama Jelena od koje je potekla ova inicijativa.
– Moj sin je lečen od ALL na hemato-onkološkom odeljenju tokom 2015. godine sa navršene 3 godine. Teške trenutke tokom lečenja olakšalo nam je osloblje, a posebno sestra Andrijana, koju je svaki pacijent zvao drugačije od milošte. Moj Nikola je zvao Anđa. Njena neverovatna energijama nam je svima bila od velike pomoći.
U vezi sa ovim izjavama, sestra Andrijana govorila je o svom pozivu i pobudama.
– Biti medicinska sestra znači suzdržavati vlastite suze i stalno crtati osmehe na licima ljudi je citat koji opisuje profil medicinske sestre zaposlene na pedijatrijskoj onkologiji. Ja dvadeset godina krijem vlastite suze i crtam osmehe na licima dece obole od maligniteta, dece koja su hospitalizovana u Službi za hematologiju i onkologiju Instituta za zdravstvenu zažtitu dece i omladine Vojvodine. Rad na pedijatrijskoj onkologiji je vrlo specifičan, često emocionalno vrlo iscrpljujuć, stoga je svaka lepa reč, osmeh ili zagrljaj uvek dobrodošao jer mi daje „vetar u leđa“, rekla je Andrijana za „Moj Novi Sad“.
Pomagati i brinuti o detetu koje je teško bolesno je i više od humane profesije. Ako na bilo koji način usrećim bolesno dete, usrećila sam i sebe. Taj osećaj nema cenu.
[wonderplugin_slider id=64]
Sestra Andrijana tokom razgovora je ispričala da joj se želja da radi na pedijatrijskoj hemato-onkologiji javila još u srednjoj medicinskoj školi i naglasila da jako voli svoj posao. Po njenom mišljenju, da bi dali maksimum sebe i svoj posao obavljali onako kako i treba, morate da volite to što radite, kao i da njene dužnosti nisu samo zdravstvena briga oko pocijenata, već i sticanje poverenja bolesnog deteta kroz komunikaciju, druženje, igru i smeh.
– Po dolasku u bolnicu dete ulazi u jedan potpuno drugačiji i nepoznat svet gde se susreće sa brojnim njemu, zastrašujućim aparatima i instrumentima. Prvo se susrećete sa problemima vezanim za njegovo prilagođavanje, ali i na njegovo zdravstveno stanje koje nije nimalo lako. Tada se od mene očekuje da na bilo koji način olakšam boravak u bolnici, ublažim bol i svaku nelagodu koju nosi određena terapijska ili dijagnostička procedura.
Mi pevamo, plešemo dok primaju hemioterapiju, tražimo razlog za dobro raspoloženje. Tako se na primer, Nori slavila Nova godina u julu mesecu i mi smo je taj dan proslavile! Kalini sam svaki citostatik uključila sa izlepljenim nalepnicama po uniformi dok je ona bila obučena u kostim princeze, sa Mionom sam kuvala supu dok smo obe bile obučene u iste kuhinjske kecelje koje nam je mama Mirjana sašila. Oni su moji heroji, moja deca…
Na kraju, podvlači da su roditelji dece obolele od kancera grupa ljudi, koja zahtevaja poseban pristup i tretman, jer majka bolesnog deteta za vreme lečenja ne brine o njegovoj lošoj oceni iz matematike, ili o tome da li joj je ručak zagoreo, već samo o tome da li i kada će joj dete ozdraviti. U tim situacijama, kada majka pokazuje svoje strahove i brigu vezanu za bolest ili terapiju, važno je da bude saslušana i da joj se iskreno i otvoreno odgovori na pitanja, pružajući joj podršku i razumevanje, oslobađajući je od straha. Andrijana ističe da je na njenom poslu teško biti strogo profesionalan, jer koliko god se trudili da se granica ne pređe, to je često nemoguće jer lečenje dece obolele od maligniteta traje oko dve godine, a za to vreme deca, majke i svo osoblje postaju jedna velika porodica.
Na kraju, ponavlja još jednom da je recept za sreću i zadovoljstvo ljubav prema poslu koji se obavlja, kao i da je u mnogim situacijama najbolji lek osmeh i iznad svega dobra komunikacija.
– Optimizam i pozitivan stav su pola izlečenja. Razumevanje, bliskost, toplina, tolerancija i podrška su put kojim se ide u pobedu u borbi protiv neprijatelja zvani kancer – završava sestra Andrijana.
