Najtužnija srpska ljubavna priča: Lenka Dunđerski i Laza Kostić

3
3312

„Ne znam šta je s njim. Javio se, ali kako! Nudi mi udaju za nekog gospodina iz Amerike, našeg porekla, slavnog pronalazača, mislim da se zove Nikola, prezime mu je čudno. Kako ne razume da ja hoću samo njega! Neću ni lepog, ni mladog, ni visokog… Ovo više ne mogu da izdržim“.

Ljubavna priča Lenke Dunđerski i Laze Kostića je zauvek neispričana priča. Opevana u briljantnoj “Santa Maria della Salute” ova pesma je ostala simbol ljubavi do današnjih dana.


Laza Kostić se nakon doktoriranja u Pešti, vratio u Vojvodinu i radio u Novom Sadu kao nastavnik, advokat i predsednik suda. Da bi se na poziv Lazara Dunđerskog preselio na njegovo imanje u Čelarevu, gde je 1891. prvi put sreo Lazarevu kćer Lenku i odmah se zaljubio u nju. Malo je reći da je Kostić bio očaran njenom lepotom i mladošću. Pesnik je imao 50, a Lenka tek 21 godinu. Uprkos godinama rodile su se obostrane simpatije i emocije su rasle iz dana u dan.

Kao prijatelj porodice Dunđerski i vrlo častan i moralan čovek, Laza Kostić je bio svestan nemogućnosti njihove veze, ali mlada Lenka se sve vreme nadala. Izuzetno lepa kći vojvođanskog veleposednika, plavih očiju, visoka i skladna stasa, govorila je nekoliko jezika, svirala klavir, mnogo putovala i volela jahanje.

Laza Kostić činio je sve da je izbegne. Čak joj je nudio druge prosce, preporučivao i provodadžisao. Tako joj je jednom pričao o Nikoli Tesli, tada mladom naučniku, ambicioznom i inteligentnom. Ali Lenka je uporno odbijala, ne shvatajući zašto joj to radi i neprestano je povređuje, ne želeći da joj prizna koliko i sam pati zbog nje.


Danas, 120 godina kasnije, na površinu je isplivala istina o svoj tragediji i okrutnosti ove ljubavi, o beskompromisnoj borbi lepe ćerke bogatog Dunđerskog, ali i njenoj nesposobnosti da se izbori sa patnjom, kao i o strahovima i kukavičluku Laze Kostića, i na kraju “krvava” istina o Lenkinoj smrti.

Lenka Dunđerski, Laza Kostić
Lenka i Laza

Delovi dnevnika Lenke Dunđerski koji obuhvata period od dana kada je upoznala Lazu Kostića pa sve do dana njene smrti, a koji je godinama bio skrivan od očiju javnosti. Dnevnik daje uvid u najtananija i najdublja Lenkina osećanja i sve njeno poštovanje, obožavanje i impresioniranost Lazom Kostić. 

* Da li je srce slobodno gospodinu Lazi? Znam da je raskinuo jednu veridbu. Kada sam mu ponudila spomenar da se upiše, rekao je da jedno veče neće biti dovolnjo za smišljanje stihova dostojnih mene.

* Znam, moja plava kosa i oči, i struk, nisu ostavljali ravnodušnim ni mladiće u Beču. No, ja nisam tome pridavala pažnju, očekujući čas kada ću osetiti da mi to govori onaj pravi. Pa se lecnuh. Nije li pravi stigao

* Kamo ona bezgranična vera u našu ljubav, u njega? Da li sam ja volela iluziju? Ali to ne može biti. Ja volim pesnika, i živog čoveka, hoću ga takvog kakav je, ništa mi njegove mane što je ispisao ne znače, one su meni vrline. Te umoran, te star, te nije za mene… Toliko sam mu puta pisala, ponavljala, ne vredi. Ali boriću se i izboriti za njega. Njemu treba pomoći. Moramo da se sastanemo.

* Susreli smo se juče. Vidno propao i iscrpljen nekom duševnom borbom, razbrušeniji i nemarniji nego inače.Vodili smo ozbilje i mučne razgovore.

Udajte se, udajte gospođice Lenka, oslobodite i mene i moju patnju i čežnju.

– Ali, g. Lazo, zašto se ne bih udala za vas?

– Ja sam star i nedostojan Vas. Ni po čemu Vas nisam dostojan – ponavljao je.

S proleća 1894. godine

* Volela bih da mi se nešto dogodi. Došla sam ovde da svisnem. Bog da mi prosti, ovo neće na dobro izaći.

Arhivska fotografija
Laza Kostić

O letu 1895. godine

* Ne znam šta je s njim. Javio se, ali kako! Nudi mi udaju za nekog gospodina iz Amerike, našeg porekla, slavnog pronalazača, mislim da se zove Nikola, prezime mu je čudno. Kako ne razume da ja hoću samo njega! Neću ni lepog, ni mladog, ni visokog… Ovo više ne mogu da izdržim!

O Maloj Gospojini 1895. godine

* Gotovo je sve. On se oženio! Da li je mogao da bude svirepiji? Za kuma je pozvao mog oca! Savršen zločin, bez traga. Ali zašto? Šta sam nažao učila? Zašto se oženio za bogatstvo i samo zbog toga? Čujem, nije ni lepa, ni mlada, samo miraždžika. Zar na to spade moj veliki pesnik i svi njegovi, i moji ideali? Otišla je moja sreća. Našto sada i život?

6. novembar po starom kalendaru 1895. godine

* Još ne znam, i ne smem do kraja da kažem, ali… mislim da se sve odlučilo, i od tada kao da se sve izmirilo u meni i učinilo me čudno spokojnom. Kao da je odjednom sve došlo na svoje mesto. Ako je to cena mog spokoja, onda mu rado idem u susret. Sada samo čekam svoj rođendan. Sve je čisto kao kristal i jasno. Mirna i spokojna, nakon svega. Nakon tako dugo vremena. Umesto da me dariva, ja ću njega, i sebe, darivati. Poklonom večnim. Kojim ćemo se vezati u večnosti.

Arhivska fotografija

Arhivska fotografija

Poslednji zapis 7.novembar 1895. godine

* Sutra je moj dvadeset šesti rođendan. Što sam proživela za ovih pet godina? Samo patnju. Ljubav je patnja i više ne bih mogla da volim. A čemu onda život bez nje? Da, sutra mi je rođendan. Darivaću sebe i njega najskupocenijim darom: koji je večan i koji se ne zaboravlja. Bar dok on bude živ. Znaće on. Razumeće sve...

Laza je ovu tragediju i dramu kao breme vukao sa sobom do kraja života, pateći s jednakim žarom kao što je i voleo, i gorko se kajući. Deceniju od njene smrti, on njen lik i dalje nosi u mislima, negujući sećanje na nju, a kao što je i zapisao u svom dnevniku Lenka ga je svakodnevno pohodila u snovima.

3 KOMENTARA

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here