„Nisi ti na nas. Na tatu si pametna“. Odrastala sam uz tu već ustanovljenu činjenicu kao konstantu od strane moje bake. Mnogo bistar i inteligentan čovek. Visok, dostojan nadimka Dugi. Pun zanimljivih informacija. Lepo načitan. Rođeni pecaroš. Alkoholičar. Uz sav trud da uspem da ga definišem široko opisno, ne umem jer ga nisam ni mnogo zapamtila ni poznavala od kako znam za sebe bez te njemu nazovimo karakteristike koja mi je remetila veoma dugo odrastanje pa posle i poimanje potrebe da se svakodevno treba napiti.
Mnoge faze su prolazile kroz periode života počevši od toga da ga se nemilosrdno stidim, da sam ljuta i razočarana, da sam nezainteresovana i nezabrinuta. Ništa od toga nije prijalo mom biću. Razvod roditelja je u određenom periodu bio sasvim logičan potez i dosta brzo se činilo da sam prebolela. Prebolela sam onog momenta kad sam bez knedle u grlu prepričavala kako sam na sudu rekla da želim da živim i sa mamom i sa tatom, na pitanje sudije. Prebolela sam onog momenta kada sam prvi put na glas izgovorila da sam bila oduzeta od straha svaki put kada bi kući došao pijan, da opet neće pogrešiti vrata od kupatila i ući u moju sobu nesvestan da nije na dobrom mestu za uriniranje. Prebolela sam onog momenta kada sam mu oprostila i shvatila da nije umeo bolje, jednostavno nije, isto tako pregažen bolnim detinjstvom, nedostakom ljubavi od strane majke i nipodaštavan ostajao neprimećen i pregažen. Nije imao snage da se izbori sa zlom koje mu je alkohol donosio servirano kao utehu, rešenje i beg u drugu stvarnost. Nema je svako. I ne treba očekivati od svakog. Prebolela sam kad sam razumela. I sva moja traganja za odgovorom zašto sebi tako nešto čovek dozvoli ne mogu se upotpuniti iskustvom deteta oca alkoholičara. Nije dovoljno ako se i sam ne sretneš sa istim zlom. Samo on je znao kako mu je.
Ima tri meseca kako nije znao da mi odgovori na pitanje- „Tata da li znaš ko sam ja i kako se zovem?“. Ima tri meseca kako i dalje puši cigaru neupaljenu, miriše svoje prste, ne bi li samo bar malo udahnuo duvana. Ima tri meseca kako nije pitao za moju decu, mada su mu u novčaniku posle moždanog udara pronašli samo slike njih troje. Ima tri meseca kako je alkohol počeo da briše arhivu njegovog sećanja uzimajući danak u duši.
I nije ovo priča o meni kao žrtvi niti njemu kao negativcu. Nije ovo priča o tomekako sam ja jadna, a on bezobrazan. Ovo je deo priče o biću koje je izgubilo smisao i pre nego je shvatilo da ne treba da ga traži.
Posle tri meseca sam ga videla da plače. Nem, presavijen u mlad mesec, uplašen. Posle trideset tri godine sam pomislila kako sam trebala da uradim više za njega iako ozbiljno svesna da nisam kriva. Nisam kriva, nisam dužna, nisam odgovorna. Zašto ga nisam posećivala više, zašto me je nerviralo kada zove svako malo da mi čuje glas toliko pijan da ne mogu da ga razumem, zašto sam bila sebična neshvatajući njegovu potrebu da mu kažem da mu je oprošteno. Zašto nisam ranije shvatila. Možda i sve to zna kad ne vidi na vratima bolničke sobe sa osmehom na licu. Možda zna kada mu obuvam papuču i objašnjavam bolničarki da mu je nadimak Dugi jer je izuzetno visok i vitak. Možda zna.
„Želim da zna da sam mu oprostila, želim da zna da sam ga prihvatila. Želim da zna da ću mu jednog dana biti zahvalna kao velikom učitelju u životu. Ne vaspitavaju vas i ne oblikuju samo oni najbolji, ne uzima se samo od svetaca, prosvetljenih i neokaljnih. Ne uči se samo od bezgrešnih.“
Mnogo više mogu da vas nauče oni koju su poremetili ravnotežu vaših životnih potreba. Mnogo vas više uče oni koju su vas „povredili“ jer vam omoguće da dotaktene visine oprosta a to je neprocenjivo iskustvo. Sveobuhvatno ni malo prijatno i ugodno ali jedinstveno.
Nadjite u svom životu „tatu alkoholičara“. Nadji te ga, oprostite mu, oprostite sebi na svim lošim emocijama koje su vas porazile pre nego onaj koji ih je izazvao u momentu kad su vam se izrodile u srcu jer dobio je bitku. I neće vam se ovo svideti ako ste besni. A jako dobro znam i zašto. Zato oprostite.
