Umerenost u svemu – recept za dug život

Ostoja Kljajić najstariji žitelj Obrovca

0
1551

Junaka ove priče Ostoju Kljajića iz Obrovca, koji je rođen 31. jula 1922. godine nije bilo teško pronaći u mestu u kome živi. Gotovo da nema žitelja ovog sela koji ne zna Ostoju.


Kako ga i ne bi znali, kad je on trenutno, najstariji žitelj.

– Rođen sam u selu Pljeva, opština Šipovo u nekadašnjoj Bosni i Hercegovini – započeo je svoju životnu priču Ostoja Kljajić. – Bio sam jedan od jedanaestoro dece, što ih je rodila moja majka Jovanka, devojačko prezime Prpić. Naša velika porodica je za vreme kralja u periodu između dva rata živeli skromno. Hrane je bilo da ne ostaneš gladan, a odeće i obuće kako kad i kako gde, ali smo se nekako snalazili.

– Otac Maksim je radio na pruzi, a majka je bila domaćica. Njih dvoje borili su se danonoćno, dami deca „izađemo na put“- u čemu su i uspeli. Naša porodica, mnogo je propatila tokom Drugog svetskog rata. Tokom 1944. godine u Desantu na Drvar sam ranjen sa tri gelera u ruku. Ostala mi je uspomena za vek i vekove. Ali mnogo više je bolelo to što smo ostali bez oca koji je poginuo na Podovima 1945. godine.

Odmah nakon završetka jednog od najvećih bezumlja u dvadesetom veku, Ostoja je sa majkom i braćom Živkom (1924) i Jovanom (1938), koloniziran u Obrovac.

– Nije se bilo lako priviknuti i snaći u „novoj zemlji“, koja je bila mnogo različita od one gde smo ranije živeli. Iz brdsko – planiskog kraja stigli smo u ravnicu u kojoj smo dobili devet jutara plodnih bačkih oranica. Malo smo šta znali, a što je vezano za obradu zemlje, ali smo puni elana i volje za životom, radili učeći i učili radeći. Vera u bolje „sutra“, i želja da do boljeg što pre stignemo, stalno su nas vukli napred. Po dolasku u Obrovac, braća i ja smo obrađivali zemlju, a uloženi trud ona nam je mnogostruko vraćala. Nešto kasnije brat Živko se zaposlio u zadruzi u Karađorđevu, a drugi brat Jovan u bačkopalanačkoj štampariji kao vozač – nastavio je svoju životnu priču Ostoja.

Nakon desetogodišnjeg bavljenja zemljoradnjom, Ostoja se zaposlio u obrovačkoj Ciglani. Sa trideset godina uplovio je u bračne vode, zajedno sa svojom životnom saputnicom Draginjom, rođenom Kovačić iz Siriga.

 

– Draginja je u Obrovac dolazila kao devojka kod rođaka i tu je „planula“ ljubav. Bila je tri godine mlađa od mene. Zakleli smo se u Obrovcu, jedno drugom na večnu ljubav 1952. godine, kada smo naparavili i jednu malu svečanost povodom našeg venčanja. Ne dugo nakon sklapanja braka ja sam otišao u Nišku Banju da učim za električara. U Niškoj Banji sam proveo šest meseci, da bi nakon toga u Bačkoj Palanci polagao ispit, nakon koga sam se zaposlio kao električar u bačkopalanačkoj „Elektrovojvodini“.

Radeći ovaj posao u Bačkoj Planaci sam ostao deset godina, potom sam radio na održavanju seoske elektro – mreže. Obavljao sam i očitavanje strujomera, a penziju sam dočekao radeći kao privatni električar u Obrovcu. Baveći se poslom električara, uvek sam se držao jednog principa, da bez obzira na težinu kvara, niko od onih kod kojih se on desio ne prenoći u mraku – kaže Ostoja.

Draginja i Ostoja izrodili su jedno dete – ćerku Savku.

– Savka je završila Mašinski fakultet, a nakon njegovog završetka zaposlila se u „Majevici“. Međutim, na veliku žalost, umrla je dosta rano. I Savka je imala jedno dete – ćerku Marijanu, koja živi i radi u Bačkoj Palanci. Moja unuka Marijana je rodila troje dece, često me obilazi… Brine o meni i „gleda me“ kao da mi je ćerka. Bogu hvala, još uvek mogu sam da se obrijem, obučem, uzimam hranu, odlazim u WC, tako da nema potrebe da je Marijana ili neko, drugi stalno uz mene. Pomalo me izdaju noge, ali sa štapom mogu još uvek da hodam. Vidim dobro, a naočari uglavnom ne nosim.

Voleo bih još jednom da odem u zavičaj, ali nisam siguran, da će mi se ta želja ostvariti. U rodnom kraju sam bio samo dva puta, od kada sam došao ovde u Vojvodinu. Pušio sam petnaestak godina, a alkohol sam uglavnom umereno trošio. Dok sam bio mlađi gajio sam ovce i svinje, a sada držim samo kokoške i zečeve. Dnevno popijem jednu – dve kafe – napominje Ostoja.

Trenutno najstariji žitelj Obrovca, reče na kraju, za dugovečnost je važno da živiš lepo i složno sa svojim bližnjim kao i komšijama, kao i da umereno jedeš, radiši piješ (alkohol). Takođe je po Ostojinim rečima, za dugovečnost važno da čovek „ne jede sam sebe“ – jer kako je istakao, na kraju razgovora, rđa jede gvožđe, a sekiracija čoveka.

Rastao sam se od Ostoje, sa željom da jednoga dana u prisustvu svojih najbližih i najdražih, obeleži stoti rođendan. Rekao je da ne veruje, ali ako se to dogodi pozvaće novinare da to zabeleže.

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here