Onomade, što bi rekli stari Staropalančani, u centru Bačke Palanke u lepo uređenom parkiću ispred rimokatoličke crkve Bezgrešnog začeća Bogorodice Marije, otkriveno je Spomen obeležje „Sećanje i razumevanje“.
Podignuto je u znak sećanja na pripadnike nemačke zajednice koji su ovde živeli između 1764 -1944. godine, a podigla ga je Zajednica Podunavskih Švaba Bačke Palanke iz celog sveta. Pre skoro 75 godina Podunavske Švabe otišle su sa ovih prostora, odnosno posle Drugog svetskog rata i svih strahota koji je on, kao i svaki rat, doneo. Zbog toga, između ostalog, na spomeniku piše: „Pazite da se tako nešto nikada više ne ponovi“!
O (su)životu na ovim prostorima iz davnina relativno se malo zna posebno među mladima, onima koji su zbog drugih ratova morali da se dosele u ovaj deo priobalja Bačke, pa sve pomalo počinje da podseća na seobe. Ima zvaničnih podataka iz davnih vremena, ali malo pisanih i sačuvanih tekstova, pa se sve svelo na narativnu literaturu, prepričavanje „sa kolena na koleno“. Tačno pre jedne decenije, a pre godinu-dve upokojeni Radovan Šunjka, bivši ekonomista, svojevremeno i direktor u jednoj ovdašnjoj velikoj kompaniji, ali i tehnolog po struci, objavio je knjigu „Bačka Palanka u pet vekova“, pa pored silnih podataka iz raznih izvora, jedno poglavlje posvetio je (ne)istinitim pričama iz ove varoši. Obzirom da skoro svako štivo koje, čak i bez želje autora, pokaže pretenziju na monografski format, ima onih koji pisaniju osporavaju, ili imaju drugačije podatke.
[wonderplugin_slider id=136]
Obične priče, najobičjnijih, prvenstveno svojevremeno starih ljudi, teško mogu biti demantovane, a ako i budu – nikoga nije briga! Jer, pisci i njegovi izvori već su se upokojili i nije im stalo da li se nekome među danas živima nešto (ne)sviđa što su oni za života pričali i zapisivali. Nije to naučna, već popularna istorija. Ona je interesantna kao i poneki naučno popularan dokumentarni TV program koji nam do tančina objašnjava kako se na ovoj planeti živelo pre stotina hiljada godina i šta će se sa nama desiti za milion godina.
Bačka Palanka, do iza Velikog rata, nije bila jedinstvena, već iz tri dela – Stare, Nemačke i Nove Palanke. Čak su postojali i grbovi, a gde je danas Zdravstvena ambulanta u Novoj Palanci do 1965. godine bila je Rimokatolička crkva posvećena svetoj Elizabeti. Građena je od 1907-10. godine u neogotskom stilu i po sačuvanim fotografijama i bila je lepa građevina. U toku Drugog svetskog rata oštećena je, a pre 55 godina po saglasnosti crkvenih vlasti iz Bača, izvršeno je njeno rušenje, jer je zbog oštećenja postala pretnja za sigurnost ljudi.
Živeli jednom jedan paor Pera, tako počinje priča o komšijama, i paor Johan. Johan je stanovao samo nekoliko kuća dalje, ulica ista, a dva imena. Perina „Krajnji šori“ (i danas ga tako zovu Palančani i pored administrativnog imena), a Johanova „Hajde gase“. Pera u Staroj, Johan u Nemačkoj Palanci, a granica im Gajdobranski put. Dobre komšije, ispomažu se, pa Srbin rešio da pozove komšiju Švabu na slavu – Sv. Nikolu. Malo gunđale gazdarice: ta di ćeš Švabu na slavu, a Johanova Marlena Vajsmiler, uz konstataciju da oni nisu Raci, ipak je počela da se raspituje o rackim običajima za slavu.
– Bilo je to na Nikoljdan 1899. godine, u Perinoj kući i pravoslavni popa, bogata trpeza, iločko vino, dudovača, muški i ženski divani – kaže u svom pisaniju Šunjka. – Konstatova gost kako oni, odnosno katolici, nemaju slavu, a ovo je fino. Neko od gostiju, može biti u šali, predloži da i on uzme slavu po svom imendanu, tj. Sv. Jovana 20-og januara, što Johan, takođe može biti i zbog uticaja dobrog vina, prihvati, nazdravi i pozva sve prisutne na svoju slavu. Te, 1900. godine zima je bila jaka i Dunav je zaledio. Johan je konjima i sankama išao u Ilok po vino, a u Parage po dudovačku kod Pašini. Marlena je sa komšinicama spremila sitne kolače sve do štrudle s makom. Za trpezu je spremljena lanjska šunka, ćurka i mlada mangulica. Gazde su tog 20-og januara dobro se opravili, otvorili kapiju, kupili žute sveće i ikonu Sv. Jovana Krstitelja. Slava je protekla u najboljem raspoloženju i gostiju i domaćina.
Za trpezu je spremljena lanjska šunka, ćurka i mlada mangulica. Gazde su tog 20-og januara dobro se opravili, otvorili kapiju, kupili žute sveće i ikonu Sv. Jovana Krstitelja. Slava je protekla u najboljem raspoloženju i gostiju i domaćina
Ali, posle dvadesetak dana par šaljivih komšija ponovo ode kod Johana i čestita – srećna slava Vajsmileri! Domaćin i domaćica zbunjeni, ali onda izvesni Gavra izvadi crkveni kalendar. Tog 9. februara bio je pravoslavni svetac prenos moštiju svetog Jovana Zalatoustog. Gazda slegne ramenima, uvede goste u kuću, stigla je i šunka, vino i rakija. Tada Johanu i Marleni pokazaše da je u pravoslavnom kalendaru 20 dana posvećeno Sv. Jovanu i objasniše da su tri Jovana najvažnija i da njih mora slaviti.
Ova komšijska priča, odnosno šala, dugo se prepričavala, a priča se da su Johanovi potomci koji žive u okolini Ulma u Nemačkoj sa sobom poneli ikonu Sv. Jovana i da ga, na veliko čudo, kao rimokatolici, slave svakog 20. januara – zapisao je svojevremeno Radovan Šunjka.
