BAČKA PALANKA: Malo ko se i malo kada, u ovom delu Bačkog priobalja Dunava, priseti da je najduža ulica u Bačkoj Palanci ona koja iz pravca Novog Sada ulazi u varoš, trasirana sa obe strane drvoredima stoletnih platana, prolazi skoro kroz ceo grad, odnosno sve do Rimokatoličke crkve i zgrade Vodoprivrednog preduzeća „Dunav“.
Kada se priča o istoriji Palanke onda je ona dosta vezana za Varoški šor kako ga odvajkada nazivaju Staropalančani. Doduše, kao i većina ulica kod nas i ovaj šor je menjao imena i prezimena kako se menjala vlast, kako su dolazili i odlazili osvajači, a Srpski, odnosno ovdašnji živalj je ostajao i opstajao. U vreme Kraljevine ulica je dobila ime po Kralju Petru Prvom, a posle drugog svetskog rata „prekrštena“ je u Ulicu Maršala Tita, da bi krajem prošlog veka vraćeno ime Kralja Pere, vladara koga su Srbi, kažu istoričari, najviše voleli. Da ga Palančani nisu zaboravili govori i podatak da je krajem prošle godine u centru varoši, a u Varoškom šoru, odnosno Ulici Kralja Petra, podignut spomenik ovom vladaru.
Kako svaka ulica, pa i deo ulice, čak i kuća ima svoju životnu i istorijsku priču o vremenu i ljudima, tako je ima i Varoški šor.
Ovdašnji hroničari relativno malo su ostavili pisanog traga o ovoj ulici, njenim nekadašnjim stanovnicima i vremenu kada je nastala. Zato su priče još uvek umom bistrih ljudi u Staroj Palanci, a u devetoj i desetoj deceniji života, dragocene kako bi se zapisali barem fragmenti istorije ovog dela grada. Čika Mile Ristić, a rođen je 1934. godine, naravno u Palanci, jedan je od onih koji se seća kako je ovaj deo grada izgledao i kako je živeo u vreme njegovog detinjstva, odnosno u prvoj polovini prošlog veka.
Interesantna je sudbina dela ulice od Pravoslavne crkve do Gradskog groblja, priča čika Mile.
Pamtim, dodaje, da je s obe strane tog dela ulice bilo 75 kuća, a sada u svim kućama živi 70-tak ljudi i to zahvaljujući tome što su se svojevremeno doselile dve brojne familije sa šest, odnosno pet članova.
Neke kuće su srušene, napravljene nove, višespratnice, a u nekima su dućani, magacini, radionice… Pored praznih kuća znam da u 11 živi samo po jedna osoba, na primer, tri udovice i dva stara momka. Nekada su ovde živela brojna domaćinstva, a u našoj kući bilo je nas 13. Ukupno u ovom delu varoši bilo je 16 Ristićevih kuća. Imali smo i salaš na ulazu u Palanku, bazu, a sada je tamo Spomenik „Čamac“ podignut u znak sećanja poginulima u Drugom svetskom ratu. Postoji Ristićev put i drugi delovi atara koji se nazivaju po našoj porodici, kazuje čika Mile.
Kako dodaje, njegov otac je posle rata kupio od jednog Jevrejina kuću koja je bliže centru grada i kada se ide od centra moja nova kuća je pre Crkve.
Dobro pamtim, ali i zapisujem da sam, na primer, do večne kuće iz pomenutog dela Varoškog šora ispratio 288 komšija, prijatelja i rodbine, priseća se naš sagovornik.
Čika Mile kaže da su nekada u ovom delu ulice živele brojne, ali, uglavnom dobro stojeće porodice, čestite, vredne i cenjene. Među poznatijim i brojnijim, pored njegove, bile su i porodice Petrić, Miškov… Veli, nisu to bili bogataši već pravi domaćini.
On je prvi u brojnoj familiji Ristić koji je završio fakultet i postao magistar tehnologije mesa, a magistarski rad bio mu je kulen. Jednu deceniju je svojevremeno radio u petrinjskom „Gavriloviću“ i rukovodio kobasičarskom proizvodnjom nekadašnjeg jugoslovenskog giganta čiji je brod pun šunki, namenjenih tržištu SAD, bio 100 puta vredniji od broda punog „Jugića“.
Deca odnosno ćerke krenule su svojevremeno na školovanje, jedna je u Zagrebu magistrirala tehnologiju odevanja, pa radila u ovdašnjem „Sintelonu“, a druga je profesor u Veterniku, supruga je u penziju otišla kao nastavnica muzike u ovdašnjoj muzičkog školi, a danas srećno živimo u kući u Varoškom šoru, ponosno kaže čika Mile.
Još ponosniji je na četvoro unučadi za koje kaže da dobro uče, završavaju škole i fakultete kao od šale. Veli da mu je otac Simo posle Drugog rata bio narodni poslanik u Beogradu, da ima sinovce među kojima ima mnogo obrazovanih, a neki, na primer, su uspešni bankari u SAD, advokati u Beogradu, inženjeri, agronomi…
Palančani možda nisu ni razmišljali o tome koliko je Varoški šor značajan i dominantan u ovom gradu.
Sve značajnije institucije – zgrada opštine, socijalnog, većina banaka, gradska pijaca, brojne trgovine i robna kuća, Dom zdravlja, Crkva posvećena sv Jovanu Krstitelju, pa i najveća osnovna škola u opštini nalaze su u ovoj ulici. Ristić kaže da ima školsku knjižicu sa potpisom njegove prabake Marije da je završila školu na ovoj adresi. Dalje u pravcu izlaska iz grada u pravcu Novog Sada nalazi se Gradsko groblje.
Upravo od njega, pa do zgrade VP „Dunav“ ima ravno 2.060 metara. Nekada, dok nije bila izgrađena kapela na groblju, pokojnike su nosili, ili od pokojnikove kuće do groblja gurali na kolicima kroz celu Palanku. Satima bi znao da se blokira saobraćaj, a ceremoniju je pratio plek orkestar nekada poznatog, a davno upokojenog, čika Jakše. Za njega su vezane i neke antologijske anegdote poput one za štafetu mladosti. Jednom, ondašnji političari rešiše da angažuju Jakšu i njegove muzičare za slet povodom Dana mladosti 25. maja. Pitaju organizatori koliko će koštati svirka, a on bezazleno reče – pa, eto kao jedna prosečna sahrana.
