Ručni radovi: Vez ne izlazi iz mode

0
1382
Foto: Koviljka Trivunčević

Koviljka Trivunčević iz Obrovca tvrdi da ručni rad nikada ne izlazi iz mode, te da lepota jednog ručno rađenog stolnjaka, peškira ili miljea uvek ima svoje poštovaoce i kupce.


Vez je tokom srednjeg veka u Srbiji bio sastavni deo obrazovanja. Na dvorovima vladara i plemića devojke su vezle, ukrašavajući odeću, a sa nastankom gradova postaje deo osnovnog obrazovanja ženske dece. Nekada je bio cenjen, bilo da se radilo na dvorovima ili crkvama, dok je ženama u seoskim područjima bio gotovo obevezan rad, ali nakon svih poslova u kući i na njivi.

 

To je bio prvenstveno ženski posao, a devojke su u detinjstvu učene vezu radi pripremanja devojačke spreme neophodne u svadbenim običajima. Posle Drugog svetskog rata deca su se ručnom radu učila u okviru predmeta koji se zvao domaćinstvo. Koliko je vez nekada bio cenjen govore i mnoge narodne pesme, ali i raznovrsni predmeti koji se čuvaju u našim muzejima i starim škrinjama vernih poštovalaca lepote ručnog rada.

Najdraži beli vez

Iako mnogi tvrde da savremena žena nema puno slobodnog vremena, te da je prava retkost videti je kako hekla, veze Ili plete, nije baš tako, jer ručni radovi ne gube na svojoj lepotu i uvek ima onih koji svojim entuzijazmom i posebnim umećem čuvaju ove veštine od zaborava. Dokaz je i Koviljka Trivunčević (55), vezilja iz bačkog sela Obrovac. Naučila je da radi gotovo sve tehnike ručnog rada, ali joj je najdraži vez, i to beli.

 

„Kada sam ostala bez posla pre osam godina, odlučila sam da radim ono što volim, a to su ručni radovi. Nabavila sam sve što mi je bilo neophodno i počela. I ranije sam znala da heklam i vezem, pa sam usavršavala i nadograđivala svoje veštine. Okupila sam nekoliko žena iz sela, te smo osnovale udruženje Svilen konac. Mnogo je seoskih žena koje nemaju zaposlenje, kao ja, pa nam je angažovanje u udruženju omogućilo da koliko-toliko dopunimo kućni budžet, jer uvek se nešto od rukotvorina može prodati. U okviru udruženja imale smo razne obuke, te smo savladale i slikanje na svili, tkanje, izradu nakita, suvenira“, kaže Koviljka.

Beli vez

Komplikovan posao, koji pruža zadovoljstvo

Ona napominje da je vez usavršila zahvaljujući iskusnoj vezilji iz Bačke Palanke Borki Trubarac, a tkanje je učila od Gordane Grubač i Boje Čučković.

The specified slider is trashed.

 

„Malo je žena koje se bave isključivo vezom, a ja sam se odlučila da se intenzivnije bavim tehnikom belog veza, koja je nekad bila veoma cenjena i zvala se šling. Nekada se šlingerajem ukrašavala odeća, zavese, peškiri, a i danas niko ne može ostati ravnodušan pred lepotom belog veza. Teško ga je raditi, izrada je spora i komplikovana, zahteva punu koncentraciju, ali sa druge strane pruža mi zadovoljstvo i svojevrsnu relaksaciju dok sedim okružena najlepšim mustrama i motivima koje stvaram na svom platnu. Vez nastaje belim koncem na belom platnu, a na kraju se malim makazama isecaju određeni delovi tako da nastaje rad poput čipke. Posle dolazi pranje, obavezno štirkanje i peglanje“, objašnjava ova vezilja I napominje da i danas žene u seoskim sredinama najviše rade tokom zimskih meseci, zbog posla u domaćinstvu, dvorištima i baštama.

Ručni rad ne izlazi iz mode

Koviljka tvrdi da ručni rad nikada ne izlazi iz mode, te da lepota jednog ručno rađenog stolnjaka, peškira ili miljea uvek ima svoje poštovaoce i kupce.

 

„Mojih ručnih radova ima u Kanadi, a letos na jednoj izložbi dopali su se ženi koja ih je odnela i poklonila rođacima u Australiji. Ipak, najviše zainteresovanih ima u Srbiji, tako da vezem po narudžbini, a sarađujem i sa modnim kreatorima. Vezem i za jedan salon venčanica. Zajedno sa ženama iz udruženja radimo za potrebe suvenirnice beogradskog Etnografskog muzeja. Prošle godine učestvovale smo i na manifestaciji Etno mreže „100 žena 100 minijatura“ i naši radovi su ušli u uži izbor i bili deo velike izložbene postavke“, ističe vezilja.

Vez na peškiru

Uvek ima kupaca

Koviljka najčešće veze stolnjake, miljee, peškire za svadbe i krštenja, zavese, košulje, kao i popularne „kuvarice“, koje, kako kaže, svakom izmame osmeh.

„Sedeći u fotelji u dnevnoj sobi, vezem. Vez me odmara, uživam izrađujući različite motive, a uvek ima onih koji umeju da prepoznaju vekovnu lepotu ručnog rada i kupe moje stolnjake, peškire. Zarada nije velika, ali je meni draga. Nisam sigurna da bih sada mogla da radim nekakav kancelarijski posao za male pare, jer vez mi je draži“, kaže na kraju Koviljka Trivunčević, uz napomenu da se priprema da uskoro nauči još zahtevniju tehniku ručnog rada, a to je toledo.

 

 

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here