Decenije koje su pojele tekstilnu industriju u Bačkoj Palanci

0
5529
Foto: Ekapija

Priča o industriji, pa i tekstilnoj industriji u Bačkoj Palanci, liči na većinu priča u Srbiji iz vremena tranzicije, odnosno privatizacije na brzinu i lagano dugo kajanje i siromaštvo.


U ovoj podunavskoj opštini pre nešto više od tri decenije u tekstilnoj industriji zvanično je radilo preko 5.000 radnika. Danas skoro da ih nema ako se izuzme „Tarket“ (bivši „Sintelon“), fabrika koja i sada zapošljava oko 1.500 radnika, ali proizvodni program je promenjen dobrim delom pa se prave drveni parketi, podne obloge u kojima ima realativno malo materijala koji su se nekada koristili u tekstilnoj industriji.

Radovan Šunjka, inženjer hemije, predavao je ovaj predmet u ovdašnjoj tehničkoj školi i gimnaziji, a kako sam kaže, celu deceniju, od 1965-75. godine, vodio proizvodnju „PVC podnih obloga“ u „Sintelonu“. To je jedan od Palančana koji je među kompetetnijim kada je reč o istoriji razvoja i sunovrata tekstilne industrije u ovom delu bačkog priobalja Dunava.

„Prva tekstilna industrija u varoši bila je Kudeljara „Braća Mihels“ (1881), u okolini bilo je 20 malih kudeljara, a u varoši 17“, kaže Šunjka.

 

„Kudelju su sa sobom doneli Nemci u četiri kolonizacije. Tako je Palanka sa okolinom postala drugi bazen po veličini u Evropi, a iza okoline reke Po u Italiji. Kudelja se uzgajala na ovim prostorima, sekla se ručno, močila u bazenima, drvenina od vlakana odvajala se, takođe ručno, kao i vlačenje, proizvodnja prediva i tkanje. Međutim, pojavi se tvrđe vlakno, juta iz Indije i Bangladeša koje poče da stiže i do Palanke preko luka u Hamburgu, Bremenu i Roterdamu. Tako je i firma „Braće Mihels“ dobila naziv „Juta“.“
Fabrika svile bila brend

Još 1886. godine u Bačkoj Palanci postojale su dve fabrike svile, a to je, kažu hroničari, bio i svojevrsni brend varoši. Švabe su kolonizacijom u ove krajeve pored kudelje doneli i dudove. Dudovi su napravili svojevrsni „zeleni pojas“ po šorovima, drumovima i atarskim lenijama. Stariji se sećaju da su plodovi belog, crnog i crvenog duda bili hrana i za ljude, a bilo ih je toliko da su hranjene i svinje. List duda bio je hrana za svilenu bubu, a od ploda pekla se dudovača koja se najviše trošila, dok su majstori od dudovog drveta pravili prvoklasan nameštaj i burad. Vlast je vodila brigu o rasporedu dudova na šoru, mladice su morale biti zaštićene, deca su brala list duda, a skoro svaka kuća gajila je svilenu bubu.

„Svilena „galeta“ je posebnim tehnološkim procesom sa čaure davala svilenu nit“, podseća Šunjka.

„Palanačke fabrike nisu imale predionice i tkačnice, ali su otkupljivale „galete“ i prerađivale ih u beskonačnu svilenu nit. Takve proizvode prodavale su poznatim predionicama i tkačnicama svile u Vrbasu i Novom Sadu. U starim knjigama našao sam da je u svilarama Palanke radilo preko 500 žena, a da je gotovo svako domaćinstvo kooperiralo sa svilarama.

Proizvodnja svile, Foto: National Geographic Srbija

Dugopamteći Palančani i danas ovu fabriku tako zovu, mada je ona kroz istoriju menjala imena – „Mihalji Šamo“, Industrijski kombinat „Sintelon“, Kombinat podova „Sintelon“, a podugo vlasnik ove fabrike je „Tarket“, svetski lider u proizvodnji podnih obloga.

Stariji radnici, a ostali Palančani su ih nazivali „Jutaši“, sećaju se da je šezdesetih godina prošlog veka traženo rešenje za brda pozdera koja su ostajala posle proizvodnje jute u vlakna. Rešenje je nađeno tako što je drveni pozder sa lepilom postao odlično gorivo, a građevinske ploče koristiće se za izradu jeftiog nameštaja i za izgradnju baraka umesto porušenih zgrada u Skoplju koje je 1963. godine pogodio katastrofalni zemljotres.

„Kao rezervni delovi za tu fabriku stigao je jedan kanal za proizvodnju plastičnog poda sa poleđinom od juta filca“, seća se Šunjka.


Tkanje kao stari zanat

Foto: Dnevnik

Mirjana Malić iz Bačke Palanke završila je svojevremeno Višu tekstilnu školu, a diplomski rad bio joj je „tkanje tepiha“. Tražila je posao u retkim prostalim fabrikama njene struke, ali posla za nju nije bilo. Odlučila se da sama krene u posao starih zanata. Krenula je po selima tražeći stare žene koje znaju da tkaju na starim razbojima, ali velike vajde nije bilo.

„Sama sam sebe zaposlila, imam desetak razboja, većina su od metala, jer se na njima lakše radi, ali dva su i drvena na kakvima se nekada radilo“, kaže Mirjana.

„Najteže je naučiti snovanje, zatezanje osnove na razboju, provlačenje osnove kroz niti, a dalje je tkanje. Izrađujem odevne predmete, šalove, pančo ogrtače, a najtraženiji su prekrivači za nameštaj. Od materijala koristim isključivo bukle, a dnevna norma mi je 6-10 metara, odnosno jedan metar je dužine, a 60 centimetara širine. Najviše sama radim, jer malo je zainteresovanih i stručnih žena.“

„Uzorak tog proizvoda u Palanku donosi Toma Devald, bivši ministar za građevinarstvo i direktor Direkcije za izgradnju Novog Beograda. Za pod kuhinje (linoleum narodski) rešenje je nađeno u Palanci.“

Nestaće kudelje sa ovih prostora, nestaće pogon pozder ploča, nekadašnji „PVC – topli pod“ širine dva metra dobiće širinu četiri metra, bogatu štampu, poleđinu umesto juta-filca činiće savremene „šaum“ podloge. Skromni podni pokrivač od sintetike po uzoru na francuski „Tanisom“ dobiće 1972. godine ime „Sintelon“ (sint – sintetika, lon – vlakno). Dalje je istorija…

U vremenu tranzicije i nekoliko puta propale privatizacije nestao je Tekstilni kombinat „Dunav“ u Čelarevu koji je u najboljim danima po sebe i ovu industriju zapošljavao 1.700 radnika, a „Sintelon“ i do 2.500. U poslednje tri decenije nestale su dve velike i nekada priznate fabrike trikotaže koje su diktirale modne trendove na tržištu velike Jugoslavije i izvozile i na istok i na zapad. Reč je o fabrici trikotaže „Vunoplet“ i fabrici „Marina“. U ovim fabrikama uglavnom su radile žene, a u jednom momentu džempere i druge modne pletene komade plelo je ovde preko 1.500 radnika.

Bivši vunoplet

„„Vunoplet“ je nastao na temelju „špineraja“ i „štirkeraja““, seća se Šunjka koji je jedno vreme bio i direktor ove firme.

„Vunovlačara i štrikera u varoši bilo je dovoljno. Preko puta katoličke crkve, skoro u samom centru Palanke, pored vatrogasnog tornja, locirana je firma „Vunopred“, a vremenom je nađačala pletiona, pa fabrika menja ime u „Vunoplet“. Mašine svetske marke „Univerzal“ pletu trikotažu i oblače mnogoljudni narod Sovjetskog Saveza i narod Varšavskog bloka. Jedan deo kolektiva se izdvojio i formirao trikotažu „Marina“. Sredinom osamdesetih godina prošlog veka (pre tranzicije) „Vunoplet“ je ugašen, a početkom novog veka istu sudbinu doživela je „Marina“. Krajem prošlog veka ovde, ali u drugim mestima Srbije, pojaviše se Kinezi, narod poče od njih da kupuje džempere. Posle nekoliko pranja jeftinih džempera iz Azije videli su ovde koliko su Palančani pravili kvalitetnu trikotažu o čemu svedoče brojna priznanja sa jugoslovenskih i evropskih sajmova mode. Da li će se ovde vratiti tekstilci malo ko zna da kaže, ali u najavi je da će u susednom Baču jedna mađarska državna firma, otvoriti pogon sa oko 100 zaposlenih.“

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here