Deci neba

0
1456

Noć uoči njegove sahrane padala je kiša. Samo sam mislila o tome kako je sam i kako mu je sanduk mokar i da li mu je hladno. Zašto je morala da padne baš taj prvi dan i pokvasi mu grobnicu, večni dom njegovog malog tela. Tešila sam se mišlju da je dom njegove duše sada cvetna livada mirisna, puna dece, njegovih drugara. Livada dece neba. 

O njegovoj majci nisam smela ni da razmišljam, kao sporedno biće jedva sam se nosila sa planinom bola i neverice, tuge. O bolu njegove mile majke nisam smela ni da razmišljam jer počinje da se cepa koža, para se ko po šavu, polako, pa počne da se otvara rana kao šiljkom oderana koža, ne do krvi i mesa, ne do kosti nego do duše, iscepane i rasute. A mene ne boli ni gram kao nju, ni milimetar ni milisekund. Mene ne boli kao nju.

Nisam smela da razmišljam o majci koja je poželala sa svojih deset bledih prstiju da iskopa svaki grumen zemlje, kopajući satima kako bi došla do tela svog čeda da ga ugreje i zaštiti od kiše, jer uvek je to mogla, da ga ušuška i pokrije. Da ga uljuljka i zaštiti.

Ne može se rečima dostići vrisak duše. Ne mogu vam rečima ispričati utrnutost pogleda i tela, koje pušta u zemlju meso svog mesa. Ne mogu. 

Krik. Krik ustreljene životinje, divlje, uplašene, zaustavljene, same.

Kažu da nesreća koju nam Bog nameni je mnogo bolja od sreće koju sami sebi želimo. Ja želim ovo da razumem svaki put kada jedno dete napusti fizički toplo krilo svoje majke. Ja želim da svaka majka može da razume zašto joj je iščupana ruka, noga, srce, oko iz naručja i dlana. 

Pa zatvorim oči, miriše neven i nana, bela rada i maslačak. Savršenstvo tišine remeti dečiji osmeh i graja neprekidne igre i radosti. Sunce je rasuto kao zlato po licima rumenim i toplim a iz očiju isijava sreća. On priča, on trči, on se vrti u krug raširenih ruku pozdravljajući spokoj i mir neba. On je srećan, njega ne boli, ne guraju mu cev kroz usta, ne seku mu grudi, ne bodu ga iglama, ne drže mu ruke i noge dok mu strah izbija iz usana kao krik. Krik ustreljene životinje.

Zatvori i oči njegova majka pa se moli da joj dođe u san, da ga vidi, da joj tako srećan kaže po prvi put da je voli i da ne brine i da će biti sve dobro. Da misli na mamu i tatu svaki dan i da ima puno dobrih drugara. Nije gladan, nije žedan. Bezuslovno se raduje. 

Zatvori oči njegova majka posle celodnevnih osmeha i napora da dan ne bude dug kao godina, da se nasmeje i skuva ručak, da popije kafu i udahne barem jednom a da uspe da ispuni pluća vazduhom i rastera bol po ivicama kože. Barem do pora da ga otera, da ga malo udalji od srca i grla jer guši, kao davitelj kad obavije ruke oko vrata, jer guši kao iščupan grkljan zubima. Nek izađe barem malo kroz te pore, nek se smanji, nek prestane.

Dan uoči njegove sahrane trebalo je da mu napišem reč, rečenicu, pozdrav. Nisam uradila to dobro, ne znam da li će ikad biti dovoljno dobro obuhvatiti bol i ljubav jednom pričom o umrlom detetu. Ne znam.

Znam da ću da verujem da su deca neba naši anđeli, da su srećni, da su spokojni. Nema bombi, nema noža, nema batina, nema polomljenih kostiju, nema lekova, nema silovatelja, nema izvađenih organa, nema droge, nema. Ne sme da ima. Ne sme!!!!! Verujem da sve što vam je oduzeto na zemlji darovano vam je na nebu i više. Jer drugačije se ne može izdržati zamisao da se ta mala tela moraju pokopati. Drugačije bi bilo apsurdno verovati u bilo šta i bilo koga. Drugačije jednostavno ne bi bilo smisla.

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here